Они који позивају на стварање Велике Албаније чине исту погубну грешку што су је начинили владари Пољске пре Другог светског рата.
Балкан је је сада на ивици вишефронтовског рата какав је била кланица 1990-тих.
Данас су главни кривци заговорници Велике Албаније, комбинација: десничарских политичара из Албаније који одређујују главни ток албанске политике; Албанци екстремисти из јужне Србије; Албанци екстремисти с Косова, српске провинције бремените опасностима; Албанци екстремисти из Бивше Југословенске Републике Македоније; Албанци екстремисти из Црне Горе; и главешине Европске уније и НАТО-а.
Али јасно је да су главни кувари нових балканских сукоба албански политичари - сви, са читавог Балкана, посебно из Албаније. Стога би требало да мало проуче грешке сличних политичара из Друге пољске републике између два светска рата.
Друга пољска република је била под апсолутном политичком доминацијом два такмаца, Јозефа Пилсудског и Романа Дмовског. Иако их данашња Пољска обојицу слави, били су потпуно супротних замисли шта и каква би Пољска требало да буде.
Јозеф Пилсудски је заговарао Велику Пољску која би обухватала највећи део територије некадашње Државне заједнице Пољске и Литваније, која је некада доминирала Средњом и Источном Европом. Пилсудски је био оштро антируски настројен, али је потцењивао, па чак и одбацивао постојање опасности од Немачке.
Пилсудски се надао стварању десничарске Европске федерације, која би била супериорни ривал суседном СССР-у. Све заједно, политика Пилсудског је увукла његову земљу у Пољско-совјетски рат (1919 1921), најдужи европски оружани сукоб у периоду између два велика рата.
Мржња Пилсудског према Совјетском Савезу је навела Пољску да са Хитлеровом Немачком 1934. године потпише пакт о ненападању. Пет година касније, немачким нападом на Пољску, у Европи је започет Други светски рат.
Роман Дмовски, пак, био је за прихватање граница Пољске онаквима какве су одређене после Првог светског рата, и заговарао етнички и културно хомогену државу која би била у стању да се одупре немачким националистичким амбицијама, не сукобљавајући се са моћном совјетском државом на истоку.
Али победио је Пилсудски са својим великопољским експанзионизмом, чиме је Пољска постала опасно изложена немачкој агресији, што је скупо платила 1940. године.
Албански политичари су данас суочени са сличном одлуком. Ако заговарају Велику Албанију, рат је неизбежан. Штавише, Пилсудски јесте провоцирао Москву и западни бок изложио Хитлеровом блицкригу, али потези албанских главешина екстремиста су већ отворено провоцирање рата.
Пилсудски је себе сматрао вођом свих Пољака, ма где живели. Албански политичари данас себе доживљавају слично томе - лидерима ултранационалистичке авангарде свих Албанаца у региону.
Садашња албанска држава вуче корене тек од 1912. године. Заговорници "Велике Албаније" се не могу позвати ни на какав, географски смислен, иредентизам. Пилсудски је бар могао да се позове на границе некадашње Државне заједнице Пољске и Литваније, али албанске вође немају ништа слично.
Иако албански ултранационалисти на својој страни имају многе из ЕУ и НАТО-а, ако стварно покрену рат, постоји велика вероватноћа да би против себе окупили Србију, Црну Гору, Бившу Југословенску Републику Македонију, можда чак и Грчку. Према томе, бојовници Велике Албаније би били , макар гледали само бројчано, далеко слабији.
И без потезања традиционалног савезништва Србије и Русије.
Аутор: Адам Гери
Извор: Albania must take a lesson from Poland to avert another Balkan war
Превод: Александар Јовановић / Ћирилизовано, на MX Linux-у
Балкан је је сада на ивици вишефронтовског рата какав је била кланица 1990-тих.
Данас су главни кривци заговорници Велике Албаније, комбинација: десничарских политичара из Албаније који одређујују главни ток албанске политике; Албанци екстремисти из јужне Србије; Албанци екстремисти с Косова, српске провинције бремените опасностима; Албанци екстремисти из Бивше Југословенске Републике Македоније; Албанци екстремисти из Црне Горе; и главешине Европске уније и НАТО-а.
Али јасно је да су главни кувари нових балканских сукоба албански политичари - сви, са читавог Балкана, посебно из Албаније. Стога би требало да мало проуче грешке сличних политичара из Друге пољске републике између два светска рата.
Друга пољска република је била под апсолутном политичком доминацијом два такмаца, Јозефа Пилсудског и Романа Дмовског. Иако их данашња Пољска обојицу слави, били су потпуно супротних замисли шта и каква би Пољска требало да буде.
Јозеф Пилсудски је заговарао Велику Пољску која би обухватала највећи део територије некадашње Државне заједнице Пољске и Литваније, која је некада доминирала Средњом и Источном Европом. Пилсудски је био оштро антируски настројен, али је потцењивао, па чак и одбацивао постојање опасности од Немачке.
Пилсудски се надао стварању десничарске Европске федерације, која би била супериорни ривал суседном СССР-у. Све заједно, политика Пилсудског је увукла његову земљу у Пољско-совјетски рат (1919 1921), најдужи европски оружани сукоб у периоду између два велика рата.
Мржња Пилсудског према Совјетском Савезу је навела Пољску да са Хитлеровом Немачком 1934. године потпише пакт о ненападању. Пет година касније, немачким нападом на Пољску, у Европи је започет Други светски рат.
Роман Дмовски, пак, био је за прихватање граница Пољске онаквима какве су одређене после Првог светског рата, и заговарао етнички и културно хомогену државу која би била у стању да се одупре немачким националистичким амбицијама, не сукобљавајући се са моћном совјетском државом на истоку.
Али победио је Пилсудски са својим великопољским експанзионизмом, чиме је Пољска постала опасно изложена немачкој агресији, што је скупо платила 1940. године.
Албански политичари су данас суочени са сличном одлуком. Ако заговарају Велику Албанију, рат је неизбежан. Штавише, Пилсудски јесте провоцирао Москву и западни бок изложио Хитлеровом блицкригу, али потези албанских главешина екстремиста су већ отворено провоцирање рата.
 |
Пилсудски је себе сматрао вођом свих Пољака, ма где живели. Албански политичари данас себе доживљавају слично томе - лидерима ултранационалистичке авангарде свих Албанаца у региону.
Садашња албанска држава вуче корене тек од 1912. године. Заговорници "Велике Албаније" се не могу позвати ни на какав, географски смислен, иредентизам. Пилсудски је бар могао да се позове на границе некадашње Државне заједнице Пољске и Литваније, али албанске вође немају ништа слично.
Иако албански ултранационалисти на својој страни имају многе из ЕУ и НАТО-а, ако стварно покрену рат, постоји велика вероватноћа да би против себе окупили Србију, Црну Гору, Бившу Југословенску Републику Македонију, можда чак и Грчку. Према томе, бојовници Велике Албаније би били , макар гледали само бројчано, далеко слабији.
И без потезања традиционалног савезништва Србије и Русије.
Аутор: Адам Гери
Извор: Albania must take a lesson from Poland to avert another Balkan war
Превод: Александар Јовановић / Ћирилизовано, на MX Linux-у
НАЋИ ЋЕ ЊИМА ГОСПОД НЕКО МЈЕСТО, ТАМО НЕГДЈЕ ПРЕКО ТУРСКЕ, САМО КАД СЕ МИ ОСВЕ(стимо)ТОСАВИМО...М,ЕРПе
ОдговориИзбриши