Дана 4. јануара 2017. године, поступајући по међународно потерници коју је издала Србија, у Француској је ухапшен председник Алијансе за будућност Косова Рамуш Харадинај.
Већ 12. јануара пуштен је на слободу, уз кауцију и одузимање пасоша и обавезу да се два пута седмично јавља надлежној полицијској управи, све док траје поступак екстрадиције.
Иначе, наша земља терети Рамуша Харадинаја за ратне злочине против цивилног становништва почињених на територији АП Косово и Метохија током 1998. и 1999. године, о чему је достављено мноштво доказа француским органима власти. У међувремену Харадинај је саслушан, а доношење одлуке по захтеву Србије за екстрадицију Харадинаја је најављено за четвртак 9. фебруар.
Питање екстрадиције је регулисано Европском конвенцијом о екстрадицији, чије потписнице су земље чланице Савета Европе, међу којима и Француска и Србија. Тзв. република Косово, која је саму себе прогласила државом на делу територије Републике Србије, није члан Савета Европе, а самим тим није ни потписник Конвенције те се иста на њу не односи.
Европска конвенција о екстрадицији донета је са циљем тешње повезаности земаља чланица Савета Европе, а у члан 1. Прописује се обавеза издавања, па се каже: „Стране уговорнице се обавезују да ће, према прописима и условима који су наведени у наредним члановима, издавати једне другима лица која се гоне због почињеног кривичног дела или се траже ради извршења казне или мере безбедности од стране правосудних органа стране молиље.
Чл. 3 Конвенције предвиђа да се издавање неће одобрити за политичка кривична дела или дела повезана са таквим кривичним делом, или уколико се евентуално ради о гоњењу или кажњавању лица због расне припадности, вере, националности или политичких убеђења. Додатним Протоколом међутим, прецизирано је да се политичким кривичним делом неће сматрати злочини против човечности, кривична дела предвиђена Женевском конвенцијом из 1949., међу којима и она предвиђена чл. 137 Женевске конвенције из 1949. о заштити цивила у време рата, као и сва слична кршења ратних закона који су била на снази у време када је почела примена Додатног протокола и ратних обичаја који су постојали у том тренутку, што ће рећи 15. октобра 1975. године.
Дакле, из наведених одредаба произилази да је Француска је по одредби чл. 1 Европске конвенције дужна да Рамуша Харадинаја изручи управо Србији, а не некој другој држави или институцији, која није члан Савета Европе и потписник Конвенције. Доносећи одлуку о изручењу Харадинаја Србији, Француска би испунила своју основну међународну обавезу, установљену Европском конвенцијом о екстрадицији.
Упркос томе, све су чешћи наговештаји да постоји могућност да Харадинај ипак не буде изручен Србији већ тзв. новоформираном суду за ратне злочине. На званичном порталу државне телевизије појавио се чланак под насловом „Харадинај ближе Хагу него Београду?“(1), где се појашњава да постоји наведена могућност изручења «новоформираном Специјалном суду за ратне злочине против ОВК». Тим поводом изјаву је дао и руководилац српског Тужилаштва за ратне злочине Милан Петровић, из које изјаве би се могло закључити да се први човек нашег тужилаштва за ратне злочине уопште не противи таквој идеји. Шта више, Петровић истиче да ми имамо добру сарадњу са Специјалним тужиоцем Дејвидом Швендименом, додајући да бисмо ми у том случају наставили сарадњу са тим судом и њему «припомогли» да Рамуш Харадинај одговара за кривична дела која му стављамо на терет.
О каквом суду се ради и шта се подразумева под појмом „Хаг“, кад се каже да је Харадинај ближи Хагу?
Ради се о Специјализованим већима и Специјализованом тужилаштву основаном Законом број 05/L-053, који је изгласала скупштина тзв. републике Косово, након што је претходно измењен Устав те непризнате државе. Законом је прописано да се Специјализована већа имају формирати у оквиру косовског правосудног система, при сваком нивоу судске власти на Косову. Специјализована већа, према Закону, суде и раде у складу са Уставом и законима тзв. Републике Косово, те на основу међународног обичајног права и међународног права којим се регулишу људска права и слободе. Као помоћни извор права предвиђа се судска пракса међународних ad hoc судова, Међународног кривичног суда и других кривичних судова. Седиште специјализованих већа је на Косову, с тим што је предвиђена могућност да се на основу међународних споразума може утврдити и седиште специјализованог већа у држави домаћину, тј. ван територије Косова. Седиште Специјализованог тужилаштва је у земљи домаћину, у складу са међународним споразумом, али се може успоставити и на Косову. Специјализована већа и Специјализовано тужилаштво имају својство правног лица тј. пуну правну способност. Они могу пуноважно закључивати споразуме са државама, међународним организацијама и другим правним лицима са циљем сарадње и пружања правне помоћи. Одредба чл. 55 Закона предвиђа да специјализована већа и специјализовано тужилаштво могу да захтевају помоћ и сарадњу од других држава, међународних организација и других правних лица за дела из стварне надлежности тог суда. У том смислу, могу закључивати и споразуме са тим субјектима, уз могућност коришћења и споразумима које је Косово закључило везано за правну помоћ, по принципу реципроцитета.
Дакле, јасно је да се ради о косовским судским већима и тужилаштву који су део судског система Косова. Они су основани су законом тзв. републике Косово. Специфичност ових косовских органа судске власти је у томе што је седиште тих већа и тужилаштва измештено из Приштине у Хаг, и што ће у тим институцијама радити међународно особље, за које је Закон прописао да морају течно говорити енглески језик.
Ради се о суду и тужилаштву тзв. републике Косово, чији акти (пресуде, решења и сл.) ће извесно и носити управо такву ознаку.
Имајући у виду наведено, чуди равнодушност и помирљивост првог човека Тужилаштва за ратне злочине Србије према идеји да Рамуш Харадинај не буде изручен Србији, већ правосудним инстутуцијама тзв. републике Косово. При том се реч «Хаг» користи са циљем властитог анестезирања и довођење у заблуду српске јавности у погледу праве суштине институција које се звучно називају «новоформираним Специјалним судом за ратне злочине против тзв. ОВК».
У складу са међународним правом, Србија би морала да инсистира на доследном поштовању Европске конвенције о екстрадицији, чији смо потписник као земља чланица Савета Европе. Француска је дужна да Харадинаја изручи Србији, а не Косову нити косовским специјализованим већима и специјализованом тужилаштву, јер ни један од тих субјеката није члан Савета Европе, нити потписник Конвенције.
Одлука француских власти по питању изручења Рамуша Харадинаја ће бити верно огледало у којем ће се огледати Француска, која се јавно и званично залаже за владавину права и поштовање људских права и слобода.
Искрена опредељеност Француске прокламованим начелима показаће се сада на делу.
Евентуално одлука Француске о неизручењу Харадинаја Србији већ Специјализованом већу или тужилаштву тзв. републике Косово, представљала би акт изигравања одредбе чл. 1 Европске конвенције о екстрадицији, а тиме и акт отвореног кршења међународног јавног права.
Што се тиче Србије, ни један њен државни орган, нити било који државни функционер, никада не би смео прихватити надлежност Специјализованих већа и Специјализованог тужилаштва, ни у случају Харадинај, нити у било ком другом случају, из разлога што, гледано из угла нашег важећег Устава, наведене «правосудне интитуције» представљају нелегалне и криминалне творевине.
Истовремено, ово је прилика да се подсетимо преамбуле Устава Републике Србије:
(1) www.rts.rs/page/stories/ci/story/134/hronika/2602961/haradinaj-blizi-hagu-nego-beogradu.html
Већ 12. јануара пуштен је на слободу, уз кауцију и одузимање пасоша и обавезу да се два пута седмично јавља надлежној полицијској управи, све док траје поступак екстрадиције.
Иначе, наша земља терети Рамуша Харадинаја за ратне злочине против цивилног становништва почињених на територији АП Косово и Метохија током 1998. и 1999. године, о чему је достављено мноштво доказа француским органима власти. У међувремену Харадинај је саслушан, а доношење одлуке по захтеву Србије за екстрадицију Харадинаја је најављено за четвртак 9. фебруар.
Питање екстрадиције је регулисано Европском конвенцијом о екстрадицији, чије потписнице су земље чланице Савета Европе, међу којима и Француска и Србија. Тзв. република Косово, која је саму себе прогласила државом на делу територије Републике Србије, није члан Савета Европе, а самим тим није ни потписник Конвенције те се иста на њу не односи.
Европска конвенција о екстрадицији донета је са циљем тешње повезаности земаља чланица Савета Европе, а у члан 1. Прописује се обавеза издавања, па се каже: „Стране уговорнице се обавезују да ће, према прописима и условима који су наведени у наредним члановима, издавати једне другима лица која се гоне због почињеног кривичног дела или се траже ради извршења казне или мере безбедности од стране правосудних органа стране молиље.
Чл. 3 Конвенције предвиђа да се издавање неће одобрити за политичка кривична дела или дела повезана са таквим кривичним делом, или уколико се евентуално ради о гоњењу или кажњавању лица због расне припадности, вере, националности или политичких убеђења. Додатним Протоколом међутим, прецизирано је да се политичким кривичним делом неће сматрати злочини против човечности, кривична дела предвиђена Женевском конвенцијом из 1949., међу којима и она предвиђена чл. 137 Женевске конвенције из 1949. о заштити цивила у време рата, као и сва слична кршења ратних закона који су била на снази у време када је почела примена Додатног протокола и ратних обичаја који су постојали у том тренутку, што ће рећи 15. октобра 1975. године.
Дакле, из наведених одредаба произилази да је Француска је по одредби чл. 1 Европске конвенције дужна да Рамуша Харадинаја изручи управо Србији, а не некој другој држави или институцији, која није члан Савета Европе и потписник Конвенције. Доносећи одлуку о изручењу Харадинаја Србији, Француска би испунила своју основну међународну обавезу, установљену Европском конвенцијом о екстрадицији.
Упркос томе, све су чешћи наговештаји да постоји могућност да Харадинај ипак не буде изручен Србији већ тзв. новоформираном суду за ратне злочине. На званичном порталу државне телевизије појавио се чланак под насловом „Харадинај ближе Хагу него Београду?“(1), где се појашњава да постоји наведена могућност изручења «новоформираном Специјалном суду за ратне злочине против ОВК». Тим поводом изјаву је дао и руководилац српског Тужилаштва за ратне злочине Милан Петровић, из које изјаве би се могло закључити да се први човек нашег тужилаштва за ратне злочине уопште не противи таквој идеји. Шта више, Петровић истиче да ми имамо добру сарадњу са Специјалним тужиоцем Дејвидом Швендименом, додајући да бисмо ми у том случају наставили сарадњу са тим судом и њему «припомогли» да Рамуш Харадинај одговара за кривична дела која му стављамо на терет.
О каквом суду се ради и шта се подразумева под појмом „Хаг“, кад се каже да је Харадинај ближи Хагу?
Ради се о Специјализованим већима и Специјализованом тужилаштву основаном Законом број 05/L-053, који је изгласала скупштина тзв. републике Косово, након што је претходно измењен Устав те непризнате државе. Законом је прописано да се Специјализована већа имају формирати у оквиру косовског правосудног система, при сваком нивоу судске власти на Косову. Специјализована већа, према Закону, суде и раде у складу са Уставом и законима тзв. Републике Косово, те на основу међународног обичајног права и међународног права којим се регулишу људска права и слободе. Као помоћни извор права предвиђа се судска пракса међународних ad hoc судова, Међународног кривичног суда и других кривичних судова. Седиште специјализованих већа је на Косову, с тим што је предвиђена могућност да се на основу међународних споразума може утврдити и седиште специјализованог већа у држави домаћину, тј. ван територије Косова. Седиште Специјализованог тужилаштва је у земљи домаћину, у складу са међународним споразумом, али се може успоставити и на Косову. Специјализована већа и Специјализовано тужилаштво имају својство правног лица тј. пуну правну способност. Они могу пуноважно закључивати споразуме са државама, међународним организацијама и другим правним лицима са циљем сарадње и пружања правне помоћи. Одредба чл. 55 Закона предвиђа да специјализована већа и специјализовано тужилаштво могу да захтевају помоћ и сарадњу од других држава, међународних организација и других правних лица за дела из стварне надлежности тог суда. У том смислу, могу закључивати и споразуме са тим субјектима, уз могућност коришћења и споразумима које је Косово закључило везано за правну помоћ, по принципу реципроцитета.
Дакле, јасно је да се ради о косовским судским већима и тужилаштву који су део судског система Косова. Они су основани су законом тзв. републике Косово. Специфичност ових косовских органа судске власти је у томе што је седиште тих већа и тужилаштва измештено из Приштине у Хаг, и што ће у тим институцијама радити међународно особље, за које је Закон прописао да морају течно говорити енглески језик.
Ради се о суду и тужилаштву тзв. републике Косово, чији акти (пресуде, решења и сл.) ће извесно и носити управо такву ознаку.
Имајући у виду наведено, чуди равнодушност и помирљивост првог човека Тужилаштва за ратне злочине Србије према идеји да Рамуш Харадинај не буде изручен Србији, већ правосудним инстутуцијама тзв. републике Косово. При том се реч «Хаг» користи са циљем властитог анестезирања и довођење у заблуду српске јавности у погледу праве суштине институција које се звучно називају «новоформираним Специјалним судом за ратне злочине против тзв. ОВК».
Одлука француских власти по питању изручења Рамуша Харадинаја ће бити верно огледало у којем ће се огледати Француска, која се јавно и званично залаже за владавину права и поштовање људских права и слобода.
Искрена опредељеност Француске прокламованим начелима показаће се сада на делу.
Евентуално одлука Француске о неизручењу Харадинаја Србији већ Специјализованом већу или тужилаштву тзв. републике Косово, представљала би акт изигравања одредбе чл. 1 Европске конвенције о екстрадицији, а тиме и акт отвореног кршења међународног јавног права.
Што се тиче Србије, ни један њен државни орган, нити било који државни функционер, никада не би смео прихватити надлежност Специјализованих већа и Специјализованог тужилаштва, ни у случају Харадинај, нити у било ком другом случају, из разлога што, гледано из угла нашег важећег Устава, наведене «правосудне интитуције» представљају нелегалне и криминалне творевине.
Истовремено, ово је прилика да се подсетимо преамбуле Устава Републике Србије:
«Полазећи од државне традиције српског народа и равноправности свих грађана и етничких заједница у Србији, полазећи и од тога да је Покрајина Косово и Метохија саставни део територије Србије, да има положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе Србије и да из таквог положаја Покрајине Косово и Метохија следе уставне обавезе свих државних органа да заступају и штите државне интересе Србије на Косову и Метохији у свим унутрашњим и спољним политичким односима, грађани Србије доносе УСТАВ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ»
(1) www.rts.rs/page/stories/ci/story/134/hronika/2602961/haradinaj-blizi-hagu-nego-beogradu.html
Пише: Славка Којић
Постави коментар
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.