Уосталом,
да ли се може говорити о уставотворству – као акту суверене власти – у
земљи у којој уговор о придруживању са ЕУ (ССП) има својство надустава.
Приговарајући потписнику ових редова да је припадник некаквог „идеолошког резервата свете и непроменљиве уставности ромејских и руских императора”, Антић показује чудно непознавање материје у коју се „пача”. Византија не зна за уставе јер су они творевина 17. века. Што се руске уставности тиче, од члана Крунског савета принца Карађорђевића није могло да се очекује овакво ниподаштавање јер је први руски устав добрим делом утицао на Устав краља Александра од 1931. и то баш у погледу установе сената. Подсмех према византијској и руској правној традицији и смештање поборника правног конзерватизма (чуварности) у „резерват”, показује такву евроцентричну свест која би постидела једног Енгелса и Тојнбија. Ако судимо по Антићу, испада да је Крунски савет само још једна од западних НВО за даљу неоколонијалну вестернизацију Србије, а не чувар традиције православног монархизма.
 |
| Илустрација: КМ Новине 2016. |
Поводом текста ,,Логика неодговорног нечињења”, од 2. новембра
Одговором на мој први „утук”, господин Чедомир Антић је показао колико су удаљени наши политички погледи.
Став да се у условима евроатлантске криптоокупације Србије не сме приступити промени важећег устава, за Антића представља израз „логике неодговорног нечињења”. Он ову „логику” оптужује за „губитак” Црне Горе и Косова, иако ће пре бити да је кривац за ове националне поразе била логика уставотворног чињења у условима постпетооктобарске криптоокупације. Довољно је сетити се карикатуралне, из угла суверености, Уставне повеље државне заједнице СЦГ.
Уосталом, да ли се може говорити о уставотворству – као акту суверене власти – у земљи у којој уговор о придруживању са ЕУ (ССП) има својство надустава и у којој би одредбе новог устава морале да буде усаглашене с правним тековинама ЕУ (чл. 72 ССП)? Народна скупштина Србије је већ деградирана на ниво машине за оверу преписивачке радње, еуфемистички назване хармонизација права Србије са правом ЕУ. Следствено, не ради се ни о каквом позиву на нечињење, већ о политици јасних приоритета. Прво, укидање окупације, једностраним раскидом ССП, због промењеног односа ЕУ према Космету, којим се нарушава принцип статусне неутралности (клаузула rebus sic stantibus), а тек онда доношење највишег правно-политичког акта. Све друго би представљало глуматање уставотворства и суверености зарад цементирања постојеће окупације Србије.
Нејасно је зашто би Србијa остала, како каже Антић, „уставна развалина” ако се не би регионализовала, осим ако његова безалтернативност није утемељена на схватању да Србија своје централистичко политичко наслеђе мора да подвргне конституционалној лустрацији. Супротно, отимање атрибута суверености на „ЕУропском” путу чини Србију државом развалином јер је сувереност, а не регионализација, услов без којег нема државе.
Нејасно је зашто би Србијa остала, како каже Антић, „уставна развалина” ако се не би регионализовала, осим ако његова безалтернативност није утемељена на схватању да Србија своје централистичко политичко наслеђе мора да подвргне конституционалној лустрацији. Супротно, отимање атрибута суверености на „ЕУропском” путу чини Србију државом развалином јер је сувереност, а не регионализација, услов без којег нема државе.
Антић негира да је у његовом плану сенат представништво региона и притом нам не даје објашњење смисла постојања горњег дома у унитарној и социјално хомогеној Србији. Осим ако се не ради о истом оном разлогу због којег се у 19. веку дводомни парламент нашао у уставном нацрту аустрофилских напредњака, чије идеје и име баштини Антићев клуб. Незадовољна због слабог утицаја у народу, а тиме и у једнодомној скупштини изабраној према принципу „један грађанин један глас”, Аустрија је рачунала да ће преко строжих имовинских и образовних услова за избор сенатора у законодавну власт убацити своје људе из кругова српске олигархије.
Уставотворство не везујем, као што рече Антић, за тренутно тешко достижан чин свесрпског уједињења, већ за лако достижан чин освајања суверености кроз престанак процеса придруживања ЕУ.
И историја Србије 19. века говори у прилог оваквог мог става. Несуверена Србија, која се налазила под ефективним спољним туторством, на Сретење 1835. није могла сама да донесе устав. Отуда је после сретењског уставотворног покушаја, султан Србији даровао провинцијски органски статут (Хатишериф од 1838). Насупрот томе, уставотворна радња из 1861. и 1869. била је по свему суверена, скројена према домаћој мери, без тражења сагласности сизерена и великих сила, јемаца међународног положаја Србије. Сизереновом великом везиру чак није ни удовољено да добије примерак Намесничког устава на француском језику. Капацитет уставотворства није био обезбеђен међународним признањем јер је Србија ово признање добила тек 1878, него ранијом кнез Михаиловом одлучном демонстрацијом суверености – куповином оружја у Русији и закључивањем уговора о војном савезу с православним балканским земљама. Посматрано из угла кнез Михаилових манифестација суверености, данашња Србија пре може да добије бриселски хатишериф, него домаћи устав.
 |
| З. Чворовић |
Зоран Чворовић
Доцент на Правном факултету Универзитета у Крагујевцу
Постави коментар
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.