 |
| Фото: Никола Зиндовић |
Крађа шума одвија се идентично као и на југу Србије. Несметано је на стотине кубика однето је у правцу Пећи, и од њих саграђено много џамија што се прима са неверицом када се има у виду да се ипак ради о некој врсти "религисјког" храма а грађа украдена... Ипак, ово не треба много да чуди јер међу Шиптарима муслиманска вера није јако утврђена већ се она намеће по политичком курсу који има за циљ да, са једне стране потисне православно присуство и суштину територије док са друге треба да фанатизује што већи број овдашњих муслимана што за резултат ствара простор са најмасовнијим бројем учесника у редовима терориста исламских земаља, по глави становника.
Политика је тако дубоко увукла прсте и направила процеп у идентиту па због те смућености ни на једној страни нема изворних вредности које су гарант истрајности у пружању отпора. Становништво оштина најближих Косову и Метохији, на територији бивше југословенске републике Црне Горе, верује да су Пећ и Дечани били црногорски па им је криво што банде Шиптара покушавају да отму и ово мало земље што имају, како пишу "Новости" које описују тамошњу напету и без много наде ситуацију.
Није овде ових дана било пуцњаве, али се прича да јесте на катунима планине Мокра, на простору Калударских капа - каже Mирко Јокић из црногорског села Велике, на превоју Чакор. Немир се увукао међу тамошње становништво које се не среће по први пут са шиптарским злочинима већ они знају колико и борба за ово, макар своје, парче земље. Још је жива успомена и бол на убиство, Бранке Ђукић, док се преко Чакора из Пећи, враћала кући.
Овај догађај описао је Хаџи Радован Бећировић - Требјешки у песми "Мрамор на Чакору".
Код два бора два њена врсника
Мртва Бранка ал нема крвника,
Који овдје крв њену пролише
Да им Раде зубима кидише
Једва Раде препознаде Бранку
На црноме јутру и уранку,
У крв коса огрезнула густа,
Убио је метак поред уста,
Просут мозак по јелову грању
Што бијаху навалила на њу,
Заклали су преплашену женску
Ни за паре ни за љубав вјерску,
Нит од какве муке и невоље
Но да гадне страсти задовоље.
Мртва Бранка ал нема крвника,
Који овдје крв њену пролише
Да им Раде зубима кидише
Једва Раде препознаде Бранку
На црноме јутру и уранку,
У крв коса огрезнула густа,
Убио је метак поред уста,
Просут мозак по јелову грању
Што бијаху навалила на њу,
Заклали су преплашену женску
Ни за паре ни за љубав вјерску,
Нит од какве муке и невоље
Но да гадне страсти задовоље.
Овде јако важно напоменути да у том крају до тада Шиптара није ни било и чим су се појавили у срамоти и бешчаћу су то учинили убијајући девојку коју нису успели да савладају и силују!
 |
| Превој на Чакору |
Откуда они уопште у овом крају може се видети у Управи за некретнине Црне Горе: према тамошњим поседовним листовима, јасно је да су многи Величани продали поседе (ливаде и пашњаке) у Бјелухи, својим суседима из Пећи, Бролића, Дечана и Скића (један Албанац је власник и повелике имовине у Волујаку). Уз то, Величани, који су живели у Метохији, после Другог светског рата, прилично надмено и претећи, позивајући се на „братство – јединство“ и на „добросуседске“ односе с Албанцима, који су наводно „бољи него са овдашњом браћом“, као и на „своје право“ да коришћење чакорских пашњака могу „уступити коме хоће“ насилно, а савакако уз материјалну надокнаду, у чакорске и бјелушке катуне и станове, насељавали су Шиптаре.
Тако је овај проблем отежан и оптерећен за даља времена. Данас нека чудна тишина господари врховима Чакора, после тензија које су притисле овдашње сточаре на катунима и мештане све до Куле. Питање "демаркације" - линије која раздваја јужну српску покрајину Косово и Метохију и Црну Гору у дужини од 79 километара, почело је да се отвара пре четири године, да би ових дана албански екстремисти и терористичка Албанска национална армија (АНА) запретили ратом уколико Црна Гора не врати Косову осам хиљада хектара "отетог" земљишта!
Такозвана "Скупштина" шиптарских сепаратиста у Приштини није "ратификовала Споразум о разграничењу са Црном Гором", који су у августу прошле године потписали у Бечу, што је додатно подигло температуру на овом појасу, али и приправност црногорске полиције, па се у једном тренутку на "спорној" међи нашло и тридесетак припадника специјалне антитерористичке јединице.
На превоју Чакор, на надморској висини од 1.849 метара, некадашњем путу који је водио од Андријевице до Пећи, репортери "Новости" нису чули звекет оружја, али јесу приметили стрепњу људи који већ дуго трпе зулуме банди из комшилука. Отимају им стоку, краду шуму, премлаћују пастире. Неколико споменика на овом врућем терену говори да је ова караула одувек била поприште сукоба Срба и Црногораца са Албанцима, од балканских ратова до данас.
- Они су нападали, а ми се бранили - наставља Мирко Јокић док гледа ка Метохији и додаје да су Шиптари и раније напасали стоку на њиховим катунима, терали овдашње људе, крали овце и говеда, крчили шуму.
Уместо звекета оружја, чује се звук моторне тестере која уништава наше шумско благо. На стотине кубика дрвета однето је у правцу Пећи и Плава, а многе џамије на овом појасу подигнуте су управо од тог дрвета - казује Јокић. - Није нам свеједно што опет стижу претње из комшилука, јер овај крај памти многа злодела њихових предака, а ево сада они траже наше главе. Моју баку Стану из Велике живу су у ватру бацили кољачи из Ругове у Другом светском рату.
Недалеко одавде, на превоју Ћафа сместило се албанско гробље. Породице Албанаца које су некада живеле у оближњем селу Новшићи сахрањиване су на том парчету земље.
- И данас то чине! И не само они него и друге албанске фамилије које из Пећи долазе овде и сахрањују своје. Држе се гесла да где год постоји албанско гробље, ту је и албанска земља - прича Јокић.
Овај гранични проблем почео је да се јавља 1999. године, само неколико месеци после НАТО бомбардовања СРЈ, када су припадници Кфора срушили пут на Чакору, од Мурина према Пећи и на неколико места поставили пирамиде која је за снаге међународне заједнице била линија разграничења Црне Горе и Косова и Метохије. Али тај посао је урађен на штету Црне Горе, јер су пирамиде постављене 850 метара унутар њене територије! То је и разлог што још није пуштен у саобраћај пут према Пећи са заједничким граничним прелазом на Чакору, иако је Црна Гора у ту саобраћајницу уложила око милион евра. На подручју катуна Калударске капе минулих година полиција је имала обрачуне са Албанцима из Метохије, који су долазили у крађу шума, али и похару катуна, на које се једно време није "издизало". Уследило је потом примирје које су увели црногорски полицајци и граничари, али и Еулекс са друге стране међе, све до приче о демаркацији.
Црногорски националисти, са њима и митрополит Амфилохије, успели су да убеде овдашњи народ да је Метохија некада "припадал црној Гори" иако је добро познато да је Црна Гора је на овом простору имала власт, односно добила на управу, само на две године, у периоду између балканских до Првог светског рата.
- Они су нама отели Метохију и треба да је врате Црној Гори. Нажалост, власт у Подгорици о томе ћути - каже Драгутин Живаљевић из Велике, управо одакле су и најзаслужнији за појаву Шиптара у овом крају.
Попут неких Срба са Косова и Метохије, који су данас политички декор у такозваној "влади" шиптарских сепаратиста, и житељи Велике су заборавили злочине шиптарских фашиста после Другог светског рата када су се з шаку новца "братимили" са данашњим крвницима. Из Велике је шесторо Живаљевића страдало је у свирепом злочину припадника злогласних "Скендербег" и дивизије "Принц Еуген", 28. јула 1944. Под ножем помахниталих убица нашло се 428 деце, жена и стараца из Велике и околине!
 |
| Призор из села Калудра |
- Повампирили су се злочинци који опет прете одмаздом. Е сада им се нећемо дати - поручује Драгутин. - Ако затреба, бранићемо се сами. Подгорица је далеко, а Београд још даље.
Ипак, наду да ће прошлост ових крајева остати између тврдих корица историчара улио је жагор Драгутинових унучића Лазара и Татјане, који су викенд провели код деде и баке.
- Има у селу подручно одељење у којем наставу похађа двадесеторо малишана. Даће Бог да добар број остане овде и шири своју лозу, јер тако можемо да славимо наше победе - шаље оптимистичку поруку деда Драгутин.
Нажалост, све ово подсећа на упорност житеља да сачувају своје огњиште као што су то желели Срби са Косова и Метохије. Међутим, млака реакција и непостојање жеље за њиховом заштитом, терет комунистичког наслеђа кој исе огледа у одбрани сопствених интереса и продаји општих, и данас је велика претња не само за овај део српске земље.
Постави коментар
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.