Апелациони суд потврдио је пресуду Вишег суда у Нишу којом је фебруара ове године на 15 година затвора осуђено осам припадника терористичке "ОВК" који су 30. септембра 1998. године, у реону карауле Кошаре, извршили два терористичко - разбојничка напада (жртве су и опљачкане) и у њима убили шесторицу војника а исто толико ранили.
Српска власт је од 5. октобра до сада констатно избегавала да захтева од УНМИКА, Међународне заједнице, КФОР-а и ЕУЛЕКС-а, изручење шиптарских терориста који су криви за киднаповања, прогон и убиства српских цивила и припадника снага безбедности. Чак шта више, одмах по свргавању Милошевића са власти, српски тадашњи режим је безусловно ослободио преко 2000 правоснажно осуђених теориста и злочинаца, укључујући и браћу Мазреку одговорне за крематоријуме, силовања и убиства у Клечки. УНМИК се овим никада није бавио иако је то био један од сегмената те мисије.
Уверавајући јавност да је мисија ЕУЛЕКС-а дужна да спроведе владавину права и то у областима полиције, правосуђа и "царине", Међународна заједница и ЕУ су фактички поништили улогу УНМИК-а и увели један нови систем. Ни после тога шиптарски злочинци нису били предавани српском правосуђу, нити процесуирани пред њиховим новопостављеним судовима али, истини за вољу, ни српска страна то није конкретно захтевала, што опет није нужан услов да се истраге покрену а кривци нађу пред Судом како је наговештавано већ се дешавало супротно, од уништавња доказа до онемагућавања истраге када су злочини над Србима у питању.
До отпочињања Бриселских преговора јавност у Србији је могла да буде држана у заблуди да привођење злочинаца из редова шиптарских сепаратиста није могуће услед "недоступности злочинаца нашим истражним органима" а прећуткивали су чињеницу да су окупаторске снаге по Резолуцији 1244 и Међународном кривичном праву, као и мисија ЕУЛЕКС, биле у обавези да осумњичене хапсе по Интерполовим потерницима и предају страни која је те потернице раписала. Није остављена могућност правног вакуума већ је он вештачки створен затварањем очију од стране окупатора и истим таквим прећуткивањем неделања од стране српских власти. Ратни злочинци и убице морали су, и вероватно би и били хапшени, да је то власт у Србији желела.
 |
| Војници убијени у једном од два терристичка напада, с лева на десно: Владимир Радоичић, Мирослав Јоцић, Миладин Гобељић, Милош Павловић и Илија Павловић. |
Али има ко је желео и поштовао Међународно право па су у иностранству, по Интерполовим потерницама, хапшени били Хашим Тачи, Рамуш Харадинај, Агим Чеку... и сви ослобађани. До доласка СНС-а, представници власти у Србији играли су за јавност представе о томе како су због тога љути, како се крши Међународно право али никада, баш никада нису повукли ни један потез којим би конректно протестовали и захтевали поштовање права. Ухапшени су ослобађани тек пошто би, незванично, српске власти за то дале одобрење држави на чијој територији су злочинци притворени. Тек је Александар Вучић отишао корак даље изјавом да је ослобађање Рамуша Харадинаја у Словенији прошле године "провокација на коју нећемо одговарати"!
Од Бриселских преговора, и пре којих је Борко Стефановић то већ чинио, а непосредно пред њихово отпочињање и Борис Тадић експресно најавио да су они спремни да се сретну са свим "легитимно изабраним" представницима сепаратистичке власти и преговарачима које "друга страна" предложи.
На тај начин у преговоре се ушло са Хашимом Тачијем, злочинцем осуђеним на 10 година затвора због тероризма, убиства српских полицајаца и то током 90-тих година пред судом СР Југославије у Приштини. Да ствар буде црња и срамнија, Бриселски споразум са Хашимом Тачијем парафирао је Ивица Дачић, тадашњи министар унутрашњих послова, односно полиције!
Развојем преговора у њих се укључују и остали, пре свих Александар Вучић, Александар Вулин а касније Марко Ђурић. Како је време пролазило јавности је саопштавано да у духу нормализације преговори напредују а српска страна води повлачењем своје државности у "своју корист". Непрестано се инсистира на томе да су квази-институције у Приштини само систем "српске покрајине" који делује на локалном нивоу док се истовремено намеће решење предвиђено Ахтисаријевим планом а који исцртава "независност" отетог дела територије Србије, тј., Косова и Метохије све то "уздајући се у одлучност ЕУ као гаранта спровођења договореног" како Ђурић рече.
Тумачење Бриселског уговора (према општеприхваћеним критеријумима који је дефинисао још члан Комисије УН за међународно право академик Милан Бартош) Бриселски споразум је међународни уговор јер га тако тумачи већина уговорних страна. Српске власти, пак, тврде да је реч о уговору који потпада под српско законодавство!
Ако је већ тако, ако ови преговори имају ма какву снагу и ма какву обавезу за друге стране (Брисел и ЕУ као покровитеље и гаранте преговора) према Србији, онда су они дужни да поступе по потерницама Интерпола које српска држава мора да изда за осуђеним ратним злочинцима након правоснажно донете пресуде о њиховој кривици а не да злочинцима и терористима додељујемо статусе недодирљивих!
Није
потребно бити никакав правни стручњак да се схвати да је пресуда Вишег
суда у Нишу обавезајућа за све стране и државе, али најпре за српску
која мора да инсистира на спровођењу одлука свог сопственог правосудног
систем.
..."велики вођа" и остали несрби, у влади Србије су суспендовали резолуцију 1244, не питајући своје тупаве гласаче...
ОдговориИзбриши