 |
| Фото: Интермагазин |
Прошло је тачно 30 година од када је Светислав Танасковић, тракториста из села Преоца на Косову, са скупштинске говорнице бивше велике државе, окупљеним делегатима поручио: „Не може деца на Косову да се тресу кај пруће, а деца у Србији, Београду, Загребу, у целој Југославији да спавају мирно. Или ће сви да спавају мирно, или ће сви да се тресу…”. Да је тада телевизија имала демократску слободу да прекине редовни програм и уврсти његов наступ као „брејкинг њуз”, јер је тај догађај у тадашњим политичким околностима без сумње гарантовао новинарску ексклузивност и си-ен-еновску сензационалност, Танасковића би чуо милионски аудиторијум. Није било тако. Од заборава су га само делимично истргле кратке репортаже београдских електронских и штампаних медија. А потоња дешавања нису га уврстила у знамените протагонисте. Истог Танасковића упознао сам 2000. године на Косову где је и даље постојао у метежу који је остао иза пропалог покушаја васколиког српства да устроји своју државу на територији на којој је зачета. Покушаја иницираног упозорењем Танасковића и његових 200 Срба Косоваца тадашњој Југославији да „њихово стрпљење и трпљење има своју људску меру”. Том приликом ми је, радозналом да проникнем у индивидуалну психологију изданих и преварених, разочараним тоном рекао: „Ипак су се сва деца тресла кај пруће...”
Изгледа да је тракториста са Косова имао само пола пророчанства у свитку или му је, можда, тескоба прекинула незавршену мисао пред скупштинским микрофоном. Тресла су се после тога деца и у Загребу и Београду и дуго потом и у целој Југославији. Али и у Њујорку, Ираку, Авганистану, Либији, Кијеву, Сирији, Паризу, Истанбулу, Даласу, Батон Ружу, Ници, Минхену и другим местима која сустичу моју игноранцију из простог разлога што не стижем да запамтим сваки „брејкинг њуз” којим Си-Ен-Ен допуњује анксиозност својих гледалаца. Уколико се развој догађаја настави овако вртоглаво, телевизијски канали изгледа неће ни морати да састављају редовну програмску шему. „Корак насилних и хаотичних догађаја у свету се убрзава. И то вероватно није случајно” – објављено је пре неколико дана у америчком „Форин полиси” интернет издању у тексту „2016: Теорија иза веома лоше године (а само је допола прошла)”. Аутор Дејвид Бел умирујуће истиче да 2016. и даље није тако „занимљива” као 1940. (почетак Другог светског рата), 1945. (нуклеарна енергија је први пут употребљена у ратне сврхе), 1989. (пад гвоздене завесе) или 1991. година (почетак Заливског рата), али и упозорава да је „актуелна година тек превалила прву половину, те да је посве могуће да се каскада догађаја којима сведочимо убрза с неслућеним последицама”. Можда због економичности у тексту, а можда и због сумње да је догађај у Скупштини СФРЈ 1986. године превише ефемеран за светске размере, господин Бел није уврстио Танасковићево предсказање у своју интересантну анализу.
Моје немушто промишљање донекле је другачије од неоконзервативног „Форин полисија”. Рођен сам тамо где и Танасковић и тресао сам се са осталом децом. Као пионир, неприродно узбуђен изјавама учесника 14. конгреса Савеза комуниста Југославије, стасао сам прерано и насилно у homo politicus-а и тако постао будан сведок протеклих 30 година. Са својим „политичким” искуством тешко могу да избегнем опсервацију да је, увек пре него што се нека деца затресу као пруће, неко некога некако позвао на буђење, ослобођење, изједначење, исправљање неправде, а на правду је људски род осетљив. Сагласан сам с аутором из „Форин Полисија”: овде набројани догађаји у временском убрзању у протекле три деценије нису случајни – изузев неколико последњих година, у којима изгледа да они који позивају, који креирају новине у светском поретку, више немају исправну контролну конзолу. Знам то, јер се, нажалост, данас деца тресу и тамо где су раније дуго била спокојна. А на децу смо сви, ипак, најосетљивији. И то сигурно није случајно!
Александар Ј. Ристић, Неуролог
Постави коментар
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.