Антологија: ''Не дирај моје огњиште''

---

"Најважнија је порука да не смемо дозволити никоме да дира наше огњиште, да руши наше цркве и манастире, да нам се константно намеће печат колективне кривице". 

У ово савремено доба, када се полако бришу све моралне и традиционалне вредности, када се перфидно ради на брисању идентитета сваког Србина, када нам децу уче из штурих и сажетих уџбеника, најтеже је остати Човек, патриота и родољуб. Управо из тих разлога породица Павловић, Љубиша и Гордана и Академик Олга Зорић, заједно са издавачком кућом СВЕН из Ниша, покренули су пројекат-антологију "Не дирај моје огњиште". 

Тешко је било направити одабир, јер су пристигли радови били изузетно квалитетни. Књигу чине приче и песме 61. писца, како из Србије тако и из расејања-Црна Гора, Хрватска, Република Српска, Аустрија, Америка, Швајцарска и тиме она има међународни карактер.

Најважнија је порука коју ова вредна књига носи, а то је да не смемо дозволити никоме да дира наше огњиште, да руши наше цркве и манастире, да  нам се константно намеће печат колективне кривице.

Приче и песме су родољубиве, патриотске, о прогонима, о голготи коју је српски народ преживио; и треба да буду наук за младе генерације да никада више не дозволе никоме да стави руку на нешто наше, да је Србија једина Отаџбина коју имају и да се огњиште чува као очи у глави.

Гордана Павловић, књижевница
Члан УКС-а и редован члан Матице српске

Мали део уводне и завршне речи Академика Олге Зорић:

"...Но, писана реч има изузетну улогу у историјском континуитету. Она представља не само историјски, већ културни, духовни, научни и документарни печат онога што чини животну архитектуру појединца, народа или друштва у целини. Приређивачи ове антологије су, руковођени тиме, желели да се овом ниском бисерних записа утисну писани траг о историји српског народа изливен из књижевних пера оних који сведоче о људима и догађајима у Србији током 20. века.

 
Ова антологија има за циљ да из угла појединца, кроз књижевна остварења и записе сведока једног времена, прикаже историјске и параисторијске токове који својим вијугавим путањама меандрирају кроз приказане и неприказане токове наше државе и друштва. Историја појединца или једне породице, често може верније осликати историјске и друштвене прилике и токове, него фактрографски набацане чињенице појединих историчара истргнуте из контекста и из чијих записа наша деца уче о својој држави и друштву. Одабрана књижевна остварења сабрана у ову антологију чине драгоцене историогарфске и етнографске делиће српског народа..."

Гордана Павловић, књижевница, Члан УКС-а и редован члан Матице српске, такође потемцира потребу очувања свести о историји, страдањима, српским жртвама...

"...Немамо право да заборавимо нашу славну историју, да дозволимо да се све жртве страдале у двадесетом веку забораве. Не смемо дозволити да нам угасе огњиште- симбол свега онога што заиста јесмо. Својим речима, делима, да им ставимо до знања да поштују и воле све људе, без обзира на веру и нацију, али да чувају свој идентитет, порекло и корење. 

Морамо да се усправимо, покажемо и докажемо нашој деци да је част и привилегија бити рођен као Србин, да треба да иду у корак са временом, али НИКАДА не смеју да забораве ко су и колика је цена плаћена за сваки педаљ ове Србије, да само најбољи и најпоштованији људе чине добра дела и улажу своје знање, рад, идеје за напредак, прво за Отаџбину, за свој народ, своје ближње, па тек онда за себе. Да је ватра српског огњишта давно запретена и најмањи угарак је довољан да се распламса и љубављу, са вером у Бога, осветли и угреје како укућане, тако и све људе племенитог и великог срца. Исто тако та ватра мора бити довољно јака и врела, да опече злонамерне уз поруку:"Не дирај моје огњиште!"...

Љубиша Павловић наводи разлоге за настанак ове књиге.

"...Ударили су нам на светињу,  дедовину, на језик, школство, образовање.  Урушавају све оно што јесмо,  отимају и праве нас робовима. Покушавају нам пришити дела која нисмо учинили. 

Баш због тога је и настала ова књига, да се покаже, али и докаже, да постоје још знаменити људи којима је Отаџбина светиња и који се не мире са насталом ситуацијом. Што нас више притискају-бићемо гласнији и у нама ће се стварати све већи отпор да сачувамо оно што имамо,  али и вратимо Косово и Метохију под своје окриље и доживимо да се сви протерани врате на своје огњиште. Нека се забели дим из димњака сваког домаћина и нека плови бескрајним пространством васионе шаљући поруку ово је Србија! Срећан сам ако смо овом књигом бар делимично указали да постоје људи који се не мире са суровом реалношћу,  којима је стало до Србије, очувања територије, језика, обичаја и огњишта својих предака!  На крају поручио бих свим својим савременицима- Чувајте и негујте своје огњиште! Оно Вам није поклоњено од родитеља. Позајмљено  је од ваше деце да га сачувате и вратите њима, а они својој деци и тако са колена на колено. И све што нисмо успели сачувати, имамо дуг да се боримо и вратимо под окриље српске државе и вратимо својој деци,  а они да  чувају за своју.  Само тако ће српско огњиште бити сачувано! Живела Србија!"

Неке од објављених песама у овој књизи

ГРАЧАНИЦЕ, СРПСКОГ ОКА ШАРЕНИЦЕ

Грачанице моја мила,
јутрос си се пробудила,
као божур сва црвена
главе своје светоносне откривена,
и с одоре властелинске
свих заветних орденова и знамења
покрадена,
испод неба затвореног, скамењена,
без кукњаве у тишини уздигнута
и мермерним достојанством нетакнуто
пресвучена.
Грачанице моја мила
као божур откинута и бачена
у крвава зла корита, ал` ко вила
недоступна, узнесена.
Зло сад хара, свуд тумара
и за српске главе пита
где их има преосталих
да их секу и скрнаве...
Ал` ти стојиш нетакнута изнад реке
тог лудила и крвава,
јер ће стићи сву превару накарадну
васељенског духа снага.
И ти ћеш ми Грачанице
опет бити она иста, сва у мермер пресвучена,
невестињски она чиста,
она моћна и сва драга,
на спасење божјег Христа
божур цвеће које само
на Косовско – метохијској светој земљи,
због иконе српске славе,
српске среће,
васкрснула славом Христа васкрсава.
Грачанице рујно српско прамалеће
опет ћеш ти бити божур,
то једино српско сунце које нигде
осим уз те и скуте ти
нићи неће,
јер не може Грачанице
ни у једног женског бића но у тебе
румен правде свеколике, васељенске,
зарит лице
до у тебе, српском зором зорне зоре
обасјано обасута.
Ти божурна и расута искро божја
Грачанице,
шаренице српског ока, нетакнуто сачувана, 
недирнута!

Aутор: Љиљана Рим Живковић

 

* * *

 

ЛЕВИ ОБРАЗ

Поглед за земљу

прикован,

десни образ

изгребан,

на леђима терет

закован,

руке  згрчене у ранама,

колена од клечања одерана,

одећа стара, исцепана,

уздише,

а сам себе храбри

само на довратак

да се наслони,

прекрсти, закорачи

у манастир улази

тишину наруши

анђеоски глас

из њега

као славуја пој

"Господи, помилуј..."

Пред олтар пада

и ређа молитве

за рођене своје

за непознате

за изнемогле

за децу, за одрасле,

моли, преклиње,

од гласа му јаче

само стомак завија,

све у њему плаче,

грашке зноја по челу

од патње, боли,

а он светли,

молитве збори:

"Господе ти опрости..."

Опроштај тражи

за оне

што га унизише,

у кал гурнуше,

хлеб из руку отеше,

огњиште угасише,

оца и мајку убише,

десни образ  

бичем ошинуше,

натераше

да копа гробове

голим рукама,

на коленима,

све му узеше

сем вере.

Опроштај тражи,

за оне

пред којима се

после свега

усправи,

у разарајућем болу

прекрсти,

гледа

кућу у пламену

и њих, хорде,

у зверском походу,

окрвављени славе

убијено,

уништено,

спаљене наде,

гледа

док му се у очима

сузе леде,

камене,

пред њих стаде

леви им образ окреће

и тихо изговара:

"Опрости им Боже, не знају шта раде..."

Аутор: Гордана Павловић

---

Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2016 ::    Хвала на интересовању

---