"Тек да можеш да видиш како је по Судовима. Суди се поштенима и
наивнима, лопови су на слободи".
Поштовани Радоје,
Пишем ти јер хоћу да пукнем од муке. Ти добро знаш, како је кад боли, кад видиш, а не можеш ништа друго да урадиш, него да коју реч ставиш на папир. Пишем ово писмо и све стрепим хоће ли стићи на твоју адресу, на онај други свет, а за овај знам да је немогуће. Плашим се Радоје, да те поново не прогоне и кажњавају као овде, јер ти исти су дошли на тај свет, па су и њега огадили и променили. Надам се, Богу хвала, да није тако.
Плашим се Радоје да ми се памет не помути, па да направим неку глупост, и зато узимам оловку да бар нешто ставим на папир и одагнам невољу и бригу. И одмах да ти кажем, тебе сам изабрао, јер си ми некако близак, а и познајеш колико толико менталитет народа овде на Југу, где и ја живим и страдам.
Јад и беда, Радоје, свуда и у сваком погледу. Начисто смо посрнули. Твоја Страдија је сада и Страданија и Усранија, него када си је ти бележио. Тешка несрећа Радоје. Одозго до доле, и назад. Од школе до Домова здравља, па до Судова. Све покварењак до покварењака, битанга до битанге, и лопов до лопова, незналица до незналице. Све се то у новац преобратило, па не зна ни за оца, ни за Бога. Надам се да ћеш разумети овај мој језик, јер то је скоро онај исти којим си се и ти служио, а ускоро га на несрећу неће ни бити, како га чувамо и говоримо.
Много се тога променило. Школе и факултети више нису као што су били. Дипломе се више не стичу, него се купују. Млади се не запошљавају путем Конкурса, него страначки. Српски језик више, Радоје неће имати своје место у српским школама. За сада смањују фонд часова, за неколико година ће га укинути као предмет. Може им се. Дало им се. Не знају, опрости им Боже!
Људи цркавају, не умиру, по Домовима здравља и Болницама. Лекари имају свој ценовник за лечење пацијената. Плата им дође као хонорар. Јаја и сланина нису више средство за подмићивање. Сада траже евре, доларе, златне наките и дијаманте. Ракије и кафа им дођу као свакодневница, као кад се оде у госте, па се не иде празних руку. А народ, цркава. Цркава и трпи, Радоје!
Тек да можеш да видиш како је по Судовима. Суди се поштенима и наивнима, лопови су на слободи. Судије и адвокати раде у договору на штету парничара. Узимају новац од једних и других, и деле. Намештају процесе, фалсификују документа… Никад доста, и никад краја. Коме да се жалиш. “Оцу што је спавао са твојом мајком“, како би рекао наш народ.
Него, да те ја више не гњавим, јер си о свему овоме већ писао, и то веома лепо и интересантно.
Нека ти је лака земља !
П.С.
„Некада се за добру причу ишло у затвор, данас се добијају награде“. Постоји књижевна награда која носи твоје име. Додељује се сваке године. Добили су је многи до сада, али чисто сумњам да те је ико обавестио о томе. У сваком случају, писати данас није опасно, као у твоје време. Власт се мало наљути, кад је спомињеш, неки прокоментаришу твоје писање, стил… ал’ останеш жив, и што је најбитније не идеш у затвор. Бар за сада.
Твој поштовалац из Паланке!
Познати песник, књижевни критичар и есејист Дејан Ђорђевић, професор књижевности, живи и ради у Грделици (Лесковац).
———
23. 5. 2016. за СРБски ФБРепортер аутор Дејан Ђорђевић, приредила Биљана Диковић
 |
Поштовани Радоје,
Пишем ти јер хоћу да пукнем од муке. Ти добро знаш, како је кад боли, кад видиш, а не можеш ништа друго да урадиш, него да коју реч ставиш на папир. Пишем ово писмо и све стрепим хоће ли стићи на твоју адресу, на онај други свет, а за овај знам да је немогуће. Плашим се Радоје, да те поново не прогоне и кажњавају као овде, јер ти исти су дошли на тај свет, па су и њега огадили и променили. Надам се, Богу хвала, да није тако.
Плашим се Радоје да ми се памет не помути, па да направим неку глупост, и зато узимам оловку да бар нешто ставим на папир и одагнам невољу и бригу. И одмах да ти кажем, тебе сам изабрао, јер си ми некако близак, а и познајеш колико толико менталитет народа овде на Југу, где и ја живим и страдам.
Јад и беда, Радоје, свуда и у сваком погледу. Начисто смо посрнули. Твоја Страдија је сада и Страданија и Усранија, него када си је ти бележио. Тешка несрећа Радоје. Одозго до доле, и назад. Од школе до Домова здравља, па до Судова. Све покварењак до покварењака, битанга до битанге, и лопов до лопова, незналица до незналице. Све се то у новац преобратило, па не зна ни за оца, ни за Бога. Надам се да ћеш разумети овај мој језик, јер то је скоро онај исти којим си се и ти служио, а ускоро га на несрећу неће ни бити, како га чувамо и говоримо.
Много се тога променило. Школе и факултети више нису као што су били. Дипломе се више не стичу, него се купују. Млади се не запошљавају путем Конкурса, него страначки. Српски језик више, Радоје неће имати своје место у српским школама. За сада смањују фонд часова, за неколико година ће га укинути као предмет. Може им се. Дало им се. Не знају, опрости им Боже!
Људи цркавају, не умиру, по Домовима здравља и Болницама. Лекари имају свој ценовник за лечење пацијената. Плата им дође као хонорар. Јаја и сланина нису више средство за подмићивање. Сада траже евре, доларе, златне наките и дијаманте. Ракије и кафа им дођу као свакодневница, као кад се оде у госте, па се не иде празних руку. А народ, цркава. Цркава и трпи, Радоје!
Тек да можеш да видиш како је по Судовима. Суди се поштенима и наивнима, лопови су на слободи. Судије и адвокати раде у договору на штету парничара. Узимају новац од једних и других, и деле. Намештају процесе, фалсификују документа… Никад доста, и никад краја. Коме да се жалиш. “Оцу што је спавао са твојом мајком“, како би рекао наш народ.
Него, да те ја више не гњавим, јер си о свему овоме већ писао, и то веома лепо и интересантно.
Нека ти је лака земља !
П.С.
„Некада се за добру причу ишло у затвор, данас се добијају награде“. Постоји књижевна награда која носи твоје име. Додељује се сваке године. Добили су је многи до сада, али чисто сумњам да те је ико обавестио о томе. У сваком случају, писати данас није опасно, као у твоје време. Власт се мало наљути, кад је спомињеш, неки прокоментаришу твоје писање, стил… ал’ останеш жив, и што је најбитније не идеш у затвор. Бар за сада.
Твој поштовалац из Паланке!
Дејан Ђорђевић
———
23. 5. 2016. за СРБски ФБРепортер аутор Дејан Ђорђевић, приредила Биљана Диковић
Постави коментар
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.