Вести:

петак, 15. април 2016.

Писмо са Косова - будућност у којој нас нема

петак, 15. април 2016. | КМ новине 1

У условима у којима живе косметски Срби само је једно питање пред нама: колико ће ко да издржи?

Писмо са Косова - будућност у којој нас нема
Свињаре 17. марта 2004. године. Обичај је да кажњених нема.    








Много буре на Косову и Метохији изазвала је вест о предлогу директора Канцеларије за Косово и Метохију, упућеног Министарству образовања, науке и технолошког развоја, да Влада Републике Србије у техничком мандату донесе одлуку о укидању свих десет факултета Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици и оснивању Интегрисаног универзитета. На Приштинском универзитету сматрају да је то корак ка интегрисању ове установе у такозвани "косовски" систем, а из Канцеларије за Косово и Метохију поручују да је у јавност изашло некакво непотписано саопштење без печата, из чега је призишао читав низ спекулација. На Космету је та прича и даље актуелна.

Приче око Приштинског универзитета и признавање „косовских“ диплома долазе у исто време. Без обзира што из Београда поручују да је Приштински универзитет стуб опстанка српског народа на Космету, нама се некако чини да је и сама та прича око интегрисања била припрема терена и да ће до тога доћи. „Косовске“ дипломе од пре неколико дана важе у централној Србији и печат неће бити – бар не у почетку – тзв., „државе Косово“. Нама сасвим довољно за увод у добро познату причу како та интеграција неће значити да признајемо тзв., „државу Косово“. То слушамо са сваким новим уступком Приштини. Ако интегришу Унивезитет, шта ће бити са основним и средњим школама?

Ми се тренутно највише бојимо званичног Београда. Албанци и међународна заједница нам не могу ништа урадити што већ нису. Сем зла, од њих ништа друго и не очекујемо, али од званичног Београда, Бога ми, очекујемо.

Искушења која смо имали и преживели после повлачења српске војске и полиције ни једним делом нису страшна колико чињеница да све што има везе са Србима и државом Србијом на Косову и Метохији такозваној држави Косово предаје званични Београд. Једно је када ти отимају, друго када дајеш свој пристанак – одатле нема назад.

Са једног од претоеста у косовској Миторвици / Фото: КМ Новине    

 

ДА ЛИ ЈЕ УНМИКОВ ПЕЧАТ ПУТ ДО КОСОВСКОГ?

Уочи нових парламентарних избора у Србији, Срби са Косова и Метохије се и даље питају да ли има неког на српској политичкој сцени ко је спреман да потпуно преокрене досадашњу политику према Космету? Политика која се води последњих десет и више година ништа нам добро не доноси. Једно су пароле на предизборним митинзима, стварност је на Косову и Метохији потпуно другачија.

Двоје просветних радника из Метохије су крајем прошле године предали папире за одлазак у пензију. Сва папирологија је недавно завршена, и онда, када су се понадали новцу, стигао је допис да морају да приложе и потврду да не примају „косовску“ пензију по основу оствареног радног стажа са назнаком да на потврди мора бити печат Унмика. Распитали се људи и дознали да такву потврду могу добити у канцеларијама ове мисије у Косову Пољу. Када су те потврде приложили, онда су од њих тражили да доставе и потврде да на Косову не примају такозвану старосну пензију, која износи 75 евра, и коју може да добије свако ко има више од 65 година.

Стотине људи је протеклих година отишло у мању пензију за 15 и више одсто, јер им нису признавали потврде којима су доказивали плаћени допринос за године радног стажа које им нису евидентиране у пензионом фонду. Те потврде издавао је Унмик на основу увида у документе који су остали у фирмама где су до протеривања радили.

Полако се све признаје и тога се ми плашимо. Плашимо се да је печат Умника само прелазно решење и да води ка печату тзв., „државе Косово“.

Знате ли да нам у Комерцијалној банци у Грачаници за продужетак дозвољеног минуса, на пример, траже и такозвану косовску личну карту? Кад питате службеника зашто вам она треба, они промрсе кроз зубе да све иде преко Приштине, па треба и тај документ.

Кад помињем документе, не могу а да опет не напишем неку реч о нашим биометријским пасошима, које нам издаје Координациона управа Београд, и који не подлежу безвизном режиму.

Прича да нам Немачка неће признавати поменути пасош још један је шамар који смо претрпели. Њихова „амбасада“ у Приштини је и до сада имала ригорозан став када су у питању Срби који траже визу са српским пасошем. Сада су отишли корак даље, па, ако хоћемо у Немачку, морамо да имамо „косовски пасош“. Вест да су нас из амбасада у Београду враћали да визу вадимо у Приштини није новост, то шиканирање пролазимо годинама. Не раде то само Немци. Србин са Косова не може да извади ни грчку визу у Београду, већ само у њиховој канцеларији у Приштини.

Знали смо да је Координациона управа само прелазно решење, и да је питање дана када ће тај пасош због овог или оног разлога посати неважећи, односно када ће нас уценити „косовским пасошем“ – и ево почело је.

НЕДЕЉКОВИЋИ НИСУ ИЗДРЖАЛИ

Нас не занима зашто је тако морало да буде. Ако је Вучић и наш премијер, Николић председник, Дачић министар иностраних послова, хоћемо исти третман као било који други грађанин Србије – хоћемо иста права. Оправдања нема. Страшно је када гледате како Стивен Сигал добија пасош који је вреднији од вашег. Човек који је подржавао бомбардовање СРЈ и све оне чије зло већ деценијама трпимо.

Срби прогнани током марта 2004. године. / Фото: Новости    



Политика која се води можда ће некада донети и нама неки мали бољитак, можда ми не умемо тренутно сву ту мудрост да препознамо, али се бојим да на Косову и Метохији од Срба неће остати нико да тај бољитак осети. Страх да нећемо успети да опстанемо, јер су због Бриселског споразума искушења постала неиздржива, сваким даном је све већи, и у будућности, коју нам на силу намећу, просто не можемо да видимо себе.

Породица Недељковић је до пре месец дана живела на самом улазу у Лапље Село. (То је друго по величини српско село у централном делу Косова и Метохије.) Њихово двориште се буквално граничи са магистарлним путем Приштина-Скопље. Ко је год у протеклих 17 година прошао поред њихове куће запитао се како ти људи ту живе, како подижу децу, када са тог пута свако зло може да их снађе. Занимљиво је било то што, када кућу гледате са магистралног пута, стичете утисак да у њој нико не живи. Ролетне спуштене, терасе пусте – кућа делује потпуно напуштено. Када скренете у село, видите део куће и дворишта који су окренути ка српским домаћинствима, и ту је потпуно друга прича. Ту су дечије играчке, тобоган, бицикла, у летњим месецима и базен. Ту сам породицу Недељковић редовно виђала – у делу дворишта у коме смеју да се крећу. Шта се пре месец дана десило?

Недељковићи су продали кућу и окућницу и напустили Косово. Имање од једног хектара продато је за огроман новац. Они нису прва породица која је продала имање у Лапљем Селу.

Сећам се да је ујесен 1999. године кружила прича да су Албанци Недељковићима понудили три милиона марака за то исто имање. Недељковићи су одбили и рекли да није на продају. Живели су 17 година у тој кући и чекали да нешто крене набоље. Нису трпели да би за имање добили више новца, да би профитирали. Цена њиховог имања је увек била висока – сада су добили мање од поменуте суме – само су чекали да могу да подигну ролетне на другој страни куће и изведу децу у онај други део дворишта. Да не страхују да са пута неко може да их убије.



Знате ли колико српских породица то чека?

Све је више људи који продају своја имања и одлазе. Одлазе људи и из Метохије. У Великој Хочи се зна да ће две породице са децом до јесени напустити село, већ су обавестили надлежне у школи да ће своју децу исписати на крају школске године.

Зато мислим да је бесмислено у условима какви јесу причати о предстојећим изборима и надати се нечему.
Не видим никога на српској политичкој сцени ко је спреман да преокрене досадашњу политику према Косову и Метохији. Таман и да дође до промене власти, само ће се наставити бриселска сапуница, а нама ће једном забрањено двориште, део села, град, део Косова и Метохије, заувек остати забрањен. Остајемо у гетима да посматрамо свет из своје димензије обесправљених и изнова, изнова уцењених да прихватимо „државу Косово“. Ко је у Бриселу те споразуме потписивао постаје некако неважно под теретом последица које ће имати по нас који на Косову и Метохији живимо. У таквим условима само је једно питање пред нама: колико ће ко да издржи?


Пише: Јања Гаћеша



Извор: Нови стандард    :: © 2014 - 2016 ::    Хвала на интересовању

1 коментар:

  1. Да Бог драги да да се овај лоботомизовани народ пробуди и освести и крене да ради заједно у своју корист.

    ОдговориИзбриши

Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.

 
Copyright © 2014 - 2021 КМ Новине