И за то је било потребно скоро осам година припрема и делања (2000-2008), а да друга, српска страна, не чини скоро ништа да тај процес спречи. И баш зато је и морао да нам се догоди пети октобар.

Појмовник српске катастрофе, #косово, #метохија, #србија,

Када се на националној телевизији – медијском јавном сервису познатијем као РТС, појави дословно овакав извештај: „Хашим Тачи је положио заклетву пред посланицима скупштине, чиме је и званично постао нови косовски председник. Седници су присуствовали и посланици Листе „Српска“, док су посланици опозиције који су били против избора Тачија за председника – бојкотовали седницу“[I], како то другачије назвати него отвореном предајом и планском самодеструкцијом.

Вечерње новости извештавају скоро идентично: „Тачи положио заклетву. Хашим Тачи почео је свој петогодишњи мандат на месту преседника Косова полагањем заклетве у косовском парламенту пред посланицима и међународним представницима.“[II]

Нигде наводница, рецимо – „косовска скупштина“ или „председник Косова“, или још одређеније – такозвани председник такозваног Косова. Најпрецизније би било – такозвани председник непризнате и самопрокламоване државе, а најоригиналније – отцепљене српске територије или окупиране српске покрајине.

И то је тако већ неколико година, уз обавезну флоскулу која је у ствари највећа превара – Србија никада неће признати независност Косова. Као и она коју користе ради „пеглања“ бриселских преговора, када се српској јавности подмеће поштапалица „Београд и Приштина“. Народ не схвата и не види превару. У огромној већини је слуђен, мири се са трагедијом и поразом. Страшан психолошко-пропагандни рат је, након више до две деценије, донео резултат.

У чему је проблем? У незнању, што је разумљиво зато што грађани нису дужни да познају међународно право, али пре свега у префриганости оних који то знају а раде све супротно у корист противничке стране. И о праву, правди и необоривим чињеницама, једноставно, ћуте и не желе да их примењују у пракси.

Овај аутор је написао неколико текстова о капитулацији и окупацији, у покушају да бар делу српске јавности предочи о каквој се издаји ради, који се то паклени план спроводи и до чега ће нас довести. Основна порука је била да највећи проблем није то што нас западне агресорске силе черече чинећи то истовремено и брутално и перфидно.

Главна препрека је што домаће квислиншке власти, уз страховиту медијску и сваковрсну подршку главних стубова државе и друштва, не поштују не само Устав и домаће законе, већ, што је најцрње у овој трагедији, ни међународно право – од Повеље УН, преко бројних важећих конвенција, протокола, декларација, до силних других прописа. Како оних у вези оружаних сукоба, тако и правила која регулишу мирнодопске међународне односе и обавезе суверених држава.

Уведени смо у најподмуклију матрицу која је тешка обмана и која изгледа отприлике овако – Србија је мала и слаба, не можемо се супростављати великим силама, морамо водити балансирану политику и преговарати (под притисцима, уценама и уз нескривено понижавање), окружени смо НАТО чланицама, борићемо се дипломатским средствима. Нигде да се прозбори о међународном праву, које прецизно регулише шта све може и мора суверена држава. И то је, у ствари, наш највећи пораз.

И зато сам одлучио да у наставку пренесем поједине ударне делове текста „О окупацији и капитулацији – како се суочити са истином, али, стварно“[III], који је написан крајем октобра минуле године. Ценим да се вреди подсетити, имајући у виду докле смо догурали. Па да видимо.

„Да би нека држава била окупирана након оружаног сукоба она мора претходно да: (1) војнички капитулира на целокупној или на делу територије, или (2) да чињењем, односно нечињењем омогући да оружана сила противника, са пратећим садржајима, а то је у нашем случају НАТО, пред којом се није званично капитулирало јер није било војничког пораза, заведе свој окупациони режим тако што ће перманентно, у дужем трајању, кршити и злоупотребљавати међунардно право, обавезе и конкретне прописе, што је у овом случају Резолуција 1244 СБ ОУН.

Шта се у нашем случају догодило?

Управо оно из тачке (2) и за то је било потребно скоро осам година припрема и делања (2000-2008), а да друга, српска страна, не чини скоро ништа да тај процес спречи. И баш зато је и морао да нам се догоди пети октобар. У противном, Космет би и дан данас недвосмислено био у саставу Србије.

За разлику од „споразума о примирју“ – што јесте био Војно-технички споразум у Куманову – који може имати различите циљеве, „капитулација“ је уговор који се односи на предају трупа, брањеног места, дела војишта или војишта и ратишта у целини.

Капитулација је искључиво војни споразум и у њега се могу уносити само одредбе војне природе. Ако се у споразум о капитулацији уграде и одредбе политичког карактера, оне су ништавне и немају правне последице, осим ако их накнадно одобре владе зараћених страна.

Капитулацијом се уговарају услови под којима се предају трупе, брањено место или део војишта. Међутим, предајом противничкој страни дела или целе територије не преноси се на њу и суверенитет на тим подручјима.

Дакле, капитулација је институт међународног права који предвиђа овлашћења искључиво војних команданата, најчешће нивоа: дивизија-корпус-армија, да закључују уговоре о предаји трупа, брањеног места, дела или целокупног војишта, односно ратишта, затим наоружања, војне опреме и др. и такав уговор је, без обзира на унутрашње право државе у рату, пред међународним правом важећи и ваљан.

Шта се десило те 1999. године кад већ није било војничког пораза и капитулације, и из ког разлога нисмо могли да проглашавамо окупацију, за коју су се услови стекли тек 2008.године (и надаље, до дана данашњег)?

Десио нам се, у складу са Повељом ОУН и применом Главе VII, међународноправни институт под називом –„примирје“. Шта је примирје?

Примирје је споразум о обустављању борбених дејстава, који се може закључити усмено или писмено. Уз споразум о примирју прилажу се карте о положају трупа у тренутку закључења примирја, односно његовог ступања на снагу. Такође се може установити неутрализовани појас између сукобљених страна – шта су тзв. копнена и ваздушна зона безбедности у споразуму из Куманова, него управо то.

Свака повреда примирја овлашћује другу страну да откаже уговор о примирју. Као озбиљна повреда примирја сматрају се – настављање борбених дејстава, заузимање дела територије коју држи друга страна и сваки други – одбратимо пажњу на следеће – „подмукли поступак који има за циљ изигравање споразума“.

Да ли нас ово последње, а то је – „подмукли поступци који имају за циљ изигравање споразума“, подсећа на понашање и делање водећих чланица СБ ОУН, УНМИК-а, команданата КФОР-а, чланица НАТО-а и шиптарске стране, од 2001. па све до 2008. перфидно, а онда потпуно отворено и званично након тога?

Тих ’90-тих минулог и у првих неколико година овог века, на нашу жалост, Савет безбедности (као и скоро све међународне организације и институције), налазио се под потпуним патронатом западних сила, предвођених САД и Великом Британијом. Руска Федерација, на чијем челу су се налазили прозападни лидери, била је скоро па на коленима – политички, економски и посебно војно.

У таквом амбијенту, у условима када нисмо могли да обезбедимо савезнике на војном пољу, нелегитимна оружана агресија је вештим потезима глобалиста преокренута у хуманитарну интервенцију, а затим су, уз силовање међународних прописа на очиглед слободољубивог света, обезбеђени услови да се у ходу примени Повеља ОУН и то Глава VII. У члану 51. је између осталог регулисано да свака држава има право на одбрану у рату, али је такво право ограничено и практично се суспендује оног тренутка када Савет безбедности (који је врховно светско тело и кога морају признавати и нечланице УН, па чак и герилски и остали покрети), одлучи да (1) мирним путем решава сукоб или тако што ће (2) применити оружану силу у складу са Повељом, уколико мировни напори не уроде плодом.

Уколико се протумачи напред наведено, осим онога што смо остварили у таквим крајње неравноправним условима, а то је – примирје из Куманова и Резолуција 1244, није било могуће било шта друго урадити, а да не изазове оштру реакцију тада јединственог Савета безбедности, након чега би се потпуно легитимизовала оружана агресија НАТО-а и проширила унедоглед. И то, да трагедија буде комплетна, уз подршку званичне Русије, макар на папиру.

Тек 2008. године када је формално проглашена независност „Косова“, коју су подржале управо најмоћније чланице Савета безбедности и признале ту надри-државу, када је Резолуција 1244 (а са њом и Војно-технички споразум као званично и трајно примирје), корак по корак девастирана, односно накарадно и смишљено извртана руглу, управо у складу са међународноправном, напред наведеном одредницом – „сваки други подмукли поступак који има за циљ изигравање споразума“ – стекли су се услови да Србија прогласи стање „ратне окупације дела територије“.

Уместо што су организовани митинзи, доношени унапред пропали тзв. државни планови, а Војска настављала своју реформу (уништавање) под командном палицом НАТО инструктора, требало је алармирати и упозорити Савет безбедности званичним документом који има међународноправну снагу, захтевати примену Резолуције 1244, па уколико до тога не дође, а тако нам се и збило, званично обавестити целокупан свет да Србија проглашава и прихвата, у складу са међународним правом – „стање ратне окупације дела своје територије (Косова и Метохије)“.

Онако како је рецимо то урадио давне 1974. године Кипар, проглашавајући стање ратне окупације над северним, не малим делом своје територије, од стране Турске. Стање које је и дан-данас важеће и то тако да је грчки део Кипра 2004. године учлањен чак и у ЕУ и економски (бар до недавно) по свим параметрима, једна од најјачих држава овог дела света. У исто време северни Кипар, осим Турске, нико није признао у свету, нити са том окупираном територијом и парадржавом остварује било какве међународне односе.

Да ли би се у тим условима догодила брзопотезна признања „Косова“ од стране неколико десетина најјачих држава западне алијансе (наших садашњих пријатеља) и њихових савезника, које под контролом држе прозападни марионетски режими?

Да ли би нам се догодио УНЕСКО и брутални покушај отимања наших светиња, да смо 2008. (или касније) прогласили ратну окупацију Космета? „Косово“ желе да приме у ту светску организацију само зато што располаже са сва три потребна елемента државности – становништво, територија и сувереност. И није званично од стране Србије проглашено окупираном територијом.

Да ли бисмо ломили копља око издајничког Бриселског споразума (првог и другог и низа осталих, „техничких“) и око страшних последица тог срамног и саморазарајућег чина? Никада.

Да ли би „Косово“ било примљено у Међународни олимпијски комитет и бројне спортске асоцијације и организације као равноправна држава (а оно то, нажалост, захваљујући нечињењу Србије јесте), и да ли бисмо дошли до тога да је потписан „Споразум о асоцијацији и придруживању“ тог и таквог „Косова“, са ЕУ?

Ништа се од свега наведеног не би догодило, зато што одредница – „окупиране територије“, хтели то да виде српски властодршци и тзв. интелектуална елита или не, има изузетну снагу у још увек организованој међународној заједници и, да парадокс буде већи, од стране западних сила се и те како поштује.

Институт „ратна окупација дела (или целокупне) територије“ гарантује сувереност земље којој је отета територија, правосуђе остаје у затеченом капацитету и пресуде се доносе не у име окупационих власти, већ у име суверене територије.

Окупацијом се не сме прејудицирати евентуални мировни уговор, могуће је зановити борбе када окупиране територије постају поново „војиште“, све до признатог механизма да угрожени народ, то јест припадници суверене земље која трпи окупацију, имају право на устанак против окупационих власти и низ других међународноправно регулисаних питања – људска, национална, верска питања, имовина и остало.

Бриселски споразуми који ће бити финализовани оним завршним о „нормализацији односа“, представљају „мировни уговор“, којим се окупатору признаје право на окупирани део територије и прихвата сецесија. Наведена права која предвиђа институт „ратне окупације“ не да тим бриселским пакетом нису гарантована, већ напротив, она, једноставно, у пракси не постоје. Уз свеопшту отимачину српских светиња и целокупне српске имовине. А она се мери стотинама милијарди долара, ако је уопште могуће новчано процењивати нешто што цену нема.

И на самом крају, да би ова прича имала било каквог смисла, требало би поставити питање проглашавања и прихватања ратне и оне меке (перфидне) окупације, не само над Косметом, већ над целокупном Србијом.

Пре свега над „кругом двојке“. Јер, ту и само ту, леже корени ове трагедије…“

Пише: Горан Јевтовић

[I] http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/politika/2273206/incidenti-tokom-tacijevog-polaganja-zakletve.html

[II] http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0.393.html:599392-%D0%A2%D0%B0%D1%87%D0%B8-%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B6%D0%B8%D0%BE-%D0%B7%D0%B0%D0%BA%D0%BB%D0%B5%D1%82%D0%B2%D1%83#

[III] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/o-okupaciji-i-kapitulaciji-kako-se-suociti-sa-istinom-ali-stvarno/