Србија
од 2000-те године има крајње редукован финансијско-банкарски сектор,
који се састоји од НБС и мреже, искључиво комерцијалних банака.
Не постоје банке са специјализованим пословима подређене одређеним гранама (у Европи једино код нас) као што су аграрна, хипотекарна, инвестициона, извозна или нпр., Државна Развојна банка. То озбиљно угрожава функционисање привреде, јер основни задатак банака је концетрација капитала и помоћ привреди (и грађанима) уз пристојну добит за извршене услуге.
Зато је, за почетак, оснивање Државне развојна банке Србије преко потребна операција. Иначе, тренутно у свету развојну банку имају преко 40 земаља (у Европи готово све земље), а исте послове раде још и више од 20 регионалних банака и 10 фондова ( извор ПКС).
Основни задатак ДРБ би био подстицање развоја привреде Србије. И то преко кредитирања привреде, осигурања извоза од политичких и комерцијалних ризика издавањем гаранција, финансирање инфраструктурних пројеката од дражавног значаја… Али и локалних самоуправа и посебно развој аграра као стратешке гране Србије у будућем периоду. ДРБ би морала и да има и саветодавну мисију и давање логистичке подршке привреди у циљу јачања њене конкурентности. То би била својеврсна спона предузетничких идеја и њихове финансијске реализације.
Пре оснивање Државне развојне банке, морао би се донети Закон о Државној развојној банци, пошто садашња легислатива и Закон о банкама није уредио ову област. Он би ближе уредио оснивање, функционисање и даљи рад ДРБ-е., са акцентом на обезбеђење независности менаџмента и управе банке, нарочито код кредитног одлучивања, где би се елиминисала супремација политичких над економским критеријумима пословања банке. Пословање Државне развојне банке не би било на чисто комерцијалним принципима, а успех ДРБ се не би мерио искључиво оствареном добити, већ дугорочном доприносу јачања друштвене заједнице преко пројеката које би подржавала. Ипак, остварени профит би се делом реинвестирао у повећање кредитног потенцијала банке, а делом у проширење броја потенцијалних корисника кредита.
Поштанска штедионица као банка у државном власништву са солидним почетним кредитним потенцијалом, би можда могло бити право решење као основ формирања ДРБ, трансформисањем Штедионице у Државну развојну банку (опција са Српском банком је, по мом мишљењу, погрешна из више разлога…) посебно у светлу велике мреже филијала у Србији, јер би се тиме повећала доступност за потребним кредитима предузећима и компанијама из свих делова земље. У каснијој фази би било неопходно отворити и филијале у иностранству, у циљу сервисирања потреба наших извозника.
ДРБ би давала знатно повољније кредите од комерцијалних (што наравно не би био проблем у ситуацији зеленашких камата комерцијалних, већином, страних банака) а имала би и друге предности за кориснике… од повећања ликвидности предузетника преношењем ризика пословања на банку односно, државу, уклањањем валутног ризика (кредити би били искључиво у домаћој валути), као и давањем банкарских гаранција и осигурањем послова.
Садашњи Фонд за Развој Србије, као и Гаранцијски фонд, би били реинтегрисани у новоосновану ДРБ, јер би она свакако ефикасније и професионалније управљала државним средствима од постојећих Фондова. Кредитни и гарантни потенцијал ових фондова би такође требало бити преусмерени у ДРБ. Будући да то вероватно не би био довољан кредитни потенцијал (а мимимум би требао бити око1 милијарде евра) чак и уз придружени потенцијал Поштанске штедионице, неопходно је наћи и друге изворе. Како су камате на светском финансијском тржишту на историјском минимиму (чак и негативне), потребан капитал би се обезбедио из кредитних линија међународних финасијских институција и кредита других држава. Наравно и из средстава из буџета намењених капиталним инвестицвијама али и издавањем обвезница са гаранцијом државе.
Посебан извор би био емитовање динара из примарне емисије, на основу чињенице недопустиво ниског нивоа монотезације, односно недостатака новчане масе. Оваква емисија не би изазавала никакаве потресе ни инфлацију, јер би била у корелацији са растом БДП али тако да раст новчане масе буде много бржи од раста БДП све до успостављања коначног равнотежног нивоа.
Подсетићу, да је недостајућа новчана маса у Србији око 13 милијарди евра у динарима ако посматрамо упоредиве економије и корелацију величине масе и БДП, који нигде није испод 50% а код нас је испод 15% ( 5 млрд наспрам 31 милијарде, колико износи БДП).
Задатак Развојне банке био би и финасирање пројеката инфраструктуре од националног значаја, који не доносе директан профит и нису интересантни приватном сектору, као што је изградња непрофитних станова у руралним и неразвијеним подручјима, регулација река и обалоутврда итд…
Не постоје банке са специјализованим пословима подређене одређеним гранама (у Европи једино код нас) као што су аграрна, хипотекарна, инвестициона, извозна или нпр., Државна Развојна банка. То озбиљно угрожава функционисање привреде, јер основни задатак банака је концетрација капитала и помоћ привреди (и грађанима) уз пристојну добит за извршене услуге.
У Србији је ствар обрнута, па је добит банака сразмерна губицима привреде.
Зато је, за почетак, оснивање Државне развојна банке Србије преко потребна операција. Иначе, тренутно у свету развојну банку имају преко 40 земаља (у Европи готово све земље), а исте послове раде још и више од 20 регионалних банака и 10 фондова ( извор ПКС).
Основни задатак ДРБ би био подстицање развоја привреде Србије. И то преко кредитирања привреде, осигурања извоза од политичких и комерцијалних ризика издавањем гаранција, финансирање инфраструктурних пројеката од дражавног значаја… Али и локалних самоуправа и посебно развој аграра као стратешке гране Србије у будућем периоду. ДРБ би морала и да има и саветодавну мисију и давање логистичке подршке привреди у циљу јачања њене конкурентности. То би била својеврсна спона предузетничких идеја и њихове финансијске реализације.
 |
Пре оснивање Државне развојне банке, морао би се донети Закон о Државној развојној банци, пошто садашња легислатива и Закон о банкама није уредио ову област. Он би ближе уредио оснивање, функционисање и даљи рад ДРБ-е., са акцентом на обезбеђење независности менаџмента и управе банке, нарочито код кредитног одлучивања, где би се елиминисала супремација политичких над економским критеријумима пословања банке. Пословање Државне развојне банке не би било на чисто комерцијалним принципима, а успех ДРБ се не би мерио искључиво оствареном добити, већ дугорочном доприносу јачања друштвене заједнице преко пројеката које би подржавала. Ипак, остварени профит би се делом реинвестирао у повећање кредитног потенцијала банке, а делом у проширење броја потенцијалних корисника кредита.
Поштанска штедионица као банка у државном власништву са солидним почетним кредитним потенцијалом, би можда могло бити право решење као основ формирања ДРБ, трансформисањем Штедионице у Државну развојну банку (опција са Српском банком је, по мом мишљењу, погрешна из више разлога…) посебно у светлу велике мреже филијала у Србији, јер би се тиме повећала доступност за потребним кредитима предузећима и компанијама из свих делова земље. У каснијој фази би било неопходно отворити и филијале у иностранству, у циљу сервисирања потреба наших извозника.
ДРБ би давала знатно повољније кредите од комерцијалних (што наравно не би био проблем у ситуацији зеленашких камата комерцијалних, већином, страних банака) а имала би и друге предности за кориснике… од повећања ликвидности предузетника преношењем ризика пословања на банку односно, државу, уклањањем валутног ризика (кредити би били искључиво у домаћој валути), као и давањем банкарских гаранција и осигурањем послова.
 |
Садашњи Фонд за Развој Србије, као и Гаранцијски фонд, би били реинтегрисани у новоосновану ДРБ, јер би она свакако ефикасније и професионалније управљала државним средствима од постојећих Фондова. Кредитни и гарантни потенцијал ових фондова би такође требало бити преусмерени у ДРБ. Будући да то вероватно не би био довољан кредитни потенцијал (а мимимум би требао бити око1 милијарде евра) чак и уз придружени потенцијал Поштанске штедионице, неопходно је наћи и друге изворе. Како су камате на светском финансијском тржишту на историјском минимиму (чак и негативне), потребан капитал би се обезбедио из кредитних линија међународних финасијских институција и кредита других држава. Наравно и из средстава из буџета намењених капиталним инвестицвијама али и издавањем обвезница са гаранцијом државе.
Посебан извор би био емитовање динара из примарне емисије, на основу чињенице недопустиво ниског нивоа монотезације, односно недостатака новчане масе. Оваква емисија не би изазавала никакаве потресе ни инфлацију, јер би била у корелацији са растом БДП али тако да раст новчане масе буде много бржи од раста БДП све до успостављања коначног равнотежног нивоа.
Подсетићу, да је недостајућа новчана маса у Србији око 13 милијарди евра у динарима ако посматрамо упоредиве економије и корелацију величине масе и БДП, који нигде није испод 50% а код нас је испод 15% ( 5 млрд наспрам 31 милијарде, колико износи БДП).
Концепт Државне Развојне банке је добар али би у оквиру ње требало да се нађу одељења за Извоз, Пољопривреду, Иновације и Инвестиције. Или да се формирају Извозна банка, Пољопривредна банка, Инвестициона банка, Иновациона банка или Иновациони Инвестициони Фонд рецимо. Те банке би циљано финансирале одређена предузећа, области а све у сврху њиховог активирања у проивредном смислу.
ОдговориИзбришиПоздрав,
Стијо
Бар