Вести:

Saturday, December 19, 2015

Русија: ''Мека'' сила, или млитава сила

Saturday, December 19, 2015 | КМ новине 1

Руски трошкови за промоцију својих интереса не могу се мерити са западним.

Русија: „Мека" сила, или млитава сила, Rusija, amerika, moc, mediji, srbija, sport,



Руски аналитичар Андреј Федјашин у свом ауторском тексту подсећа да сви тирани, диктатори, полудиктатори, сви слаби, неомиљени, корумпирани властодршци, више не могу само да „хране" и „држе под својом капом" медије, већ желе и да „завладају" и поменутим мрежама на интернету. То личи на покушај да се стегне обруч око мравињака, констатује овај аутор, који анализира моћ и немоћ такозване медијске "меке силе", на примеру британске глобалне информативне мреже ББЦ.

Нисмо морали дуго да тражимо повод за разговор о „мекој сили", „јакој сили" и свим другим „међусилама" које се налазе између њих. Хвала, и то не било коме, него ББЦ-у. Како бисмо без њих. Британска радиодифузна корпорација је за нас дуго времена управо била оваплоћење „меке силе", иако о њеном постојању нисмо говорили онако како се данас о њој говори. У Лондону је објављено да ће ББЦ од нове године добити огромну финансијску ињекцију - 289 милиона фунти за гајење „меке силе". Али, прво неколико речи о „мекој сили"...

Сматра се да је овај термин крајем осамдесетих година увео професор са Харварда Џозеф Нај млађи и укључио у њега „начин за остварење својих циљева помоћу привлачења и убеђивања", а не оружјем и војском. Према његовим речима, извори „меке силе" су култура једне земље, њене вредности и политика.

Остваривање „привлачности" и убеђивање у своју исправност путем интернета, Холивуда, Бољшој театра, Монмартра, Петерхофа (Петров летњи дворац) и Биг-бена, поп музике, класике, шаха, спорта, кухиње, књижевности, студентске размене, народне или јавне дипломатије итд. много је теже него нуклеарним бојевим главама и ракетама. Али је зато много јефтиније.

Џозеф Нај није заслужан за проналазак „меке силе". То би било исто као када би се рекло да краставци, киви, кенгури или слонови итд, нису постојали до тренутка док их нису описали биолози и ботаничари.

И пре Наја, пре САД, пре Британске и Руске империје, пре Византије, Старог и Новог завета, „мека сила" је већ постојала у политичким и освајачким подухватима свих светских сила.

Александар Македонски или Рим ослобађали су затворенике да би причали варварима каква одмазда их чека у случају непослушности или супротстављања, или - каква блага ако буду понизни. И то је „мека сила" - предаја, без ватре и мача.

Џозеф Нај Млађи
Нај је све то систематизовао, прерадио за савремено друштво, глобализацију и глобалне комуникације и увео одговарајућу терминологију. Ни то није мало. Најсвеобухватније је све то изложио у својој књизи из 2004. године: „Мека сила: средства за остварење успеха у светској политици". И ту је кључно питање: с којим циљем и какав успех вам је потребан? Сваку теорију и откриће могуће је окренути на потпуно различите стране.

Критичари Наја, а нема их превише, тврде, и своје тврдње заснивају на солидним темељима, да Нај уопште није идеалиста и борац за људско савршенство, за потпуно одустајање од „јаке моћи", већ да се његова „мека сила", у сваком случају у рукама САД, готово од рођења преобратила у средство пропаганде. И сада се од почетне „мекоће" дегенерисала у отворену манипулацију чињеницама, идејама и и деологијама, информационог и дипломатског делања. Њени циљеви су остали исти - како усадити у главе урођеника потребне идеје, потребне представе и смер кретања. Како им утувити у главу са ким треба а са ким не треба да се друже, од кога треба или не треба да купују робу, и од кога им је боље да не добијају помоћ, од кога не треба да копирају културна достигнућа, кога да не читају, не гледају или не слушају.

Најзлобнији противници Најеве школе мишљења саветују да се, пре него што почнете да му се дивите, упознате са његовим радом. Тамо има много чега интересантног...

Кад ББЦ раструби...

Целу своју каријеру у државној служби амерички политиколог провео је у Стејт департменту, у министарству одбране и обавештајним агенцијама. Био је помоћник заменика државног секретара за питања безбедности, науке и технологије, председник групе за питања неширења нуклеарног оружја Савета за националну безбедност; председник Савета националне обавештајне службе САД у време Била Клинтона, заменик министра одбране за питања међународне безбедности. У време председничке кампање садашњег државног секретара Џима Керија претендовао је на место његовог саветника за националну безбедност.

Нема ничег лошег у томе. То је уобичајена америчка пракса - привући за саветовање или рад познате научнике из области регионалне географије или политикологије. Чак је и у време председниковања Џорџа Буша млађег, администрација окупила главне специјалисте за Русију или бивши СССР и слушала њихова мишљења или савете. Друго је питање колико су их послушали. Али, чак и ако их нису узели на основу своје дипломатије или спољнополитичких корака, они су ипак помагали да се смекшају њихове акције.

Администрација Барака Обаме прекинула је ову традицију. Како каже један од најпознатијих америчких експерата за СССР и Русију, професор универзитета Принстон и Њујорк, Стивен Коен, он се не сећа да су њега или неког другог ауторитета за Русију чије мишљење се разликује од мишљења неоконзервативаца, некада звали у Белу кућу за време садашњег председника.

Са Би-Би-сијем прича је сасвим јасна. Овде је „мека сила" заснована на стратешкој супериорности, а не на цивилизацијској и културној равнотежи.



БиБиСи је данас већ познат као медиј који пре свега брани интересе своје Владе и нема пуно везе са истином ипак је толико моћан да му се прилично верује у свету.


Недавно је конзервативна влада Дејвида Камерона одлучила да додели, за период од 2016. до 2020. године, а за потребе „Светске службе" корпорацији ББЦ (радио, тв, интернет) 289 милиона фунти. Обратите пажњу, то је иста она влада која је пре пет година, одмах после доласка на власт, хтела да узме 253 милиона фунти годишње накнаде за ББЦ!

Како је рекао генерални директор ББЦ-а, Тони Хол, овако „солидан буџет за 'Светски сервис', још нико и никада у историји није издвојио". И све ће то бити искоришћено за јачање „меке силе" Британије и повећање светске публике ББЦ-а са садашњих 308 милиона слушалаца, гледалаца и посетилаца интернета, до пола милијарде корисника. „...'Светски сервис', је један од важнијих елемената културног извоза Уједињеног Краљевства и један од наших најбољих извора обезбеђивања глобалног утицаја", рекао је лорд Хол. И додао да ће посебну пажњу ББЦ обратити на јачање руске и украјинске службе. А такође и ширењу покривености на Африку, Азију и Блиски Исток.

Све о количини средстава и новим методама апликације „меке силе" можете прочитати и на 49. страни тек објављеног годишњака „Владино истраживање стања стратешке одбране и безбедности". То је програм војно-политичке стратегије Лондона који се објављује сваке године. У Британији не скривају да су финансијске ињекције у ББЦ неопходне, како би он могао да се носи са „руском пропагандом" и чињеницом да је „Раша тудеј" (РТ) веома енергично заузела место на англосаксонском делу светског информативног пространства и сасвим се слободно у њему осећа. Прошле године, према информацији РТ, број посета на њиховом сајту и преглед јутјуб канала прешао је 1 милијарду људи. Мање него што има ББЦ, али ипак - разлог за забринутост.

Треба признати да би свет без уобичајене дозе ББЦ-а био досадњикав. Посебно за људе у зрелим годинама који су навикли, како је певао Владимир Висоцки, "...а онда ће о том случају раструбити ББЦ".

Истина, ваља истаћи да су о ББЦ-у, највећој и најмеродавнијој светској радиодифузној корпорацији, његови познаваоци и англофили створили толико митова, да за неке он није обичан радио, већ готово религија. Његова руска служба је свакако оставила велики траг у историји СССР и његовом распаду. На неки начин, то је био „забрањени прозор" којем су многи стремили услед недостатака свежег информационог ваздуха.

И Висоцки не би написао поменути стих да ББЦ није шездесетих и седамдесетих у СССР-у значио толико колико је значио. Тако је било, нема ту шта да се скрива. Њега су забрањивали, али до краја нису могли да га забране и утишају, из једноставаног разлога - јер је то било скупо.

У та далека времена, када су „објективност" штампе пуштали да „прошета" на веома кратком повоцу, и само у затовреном кругу, ББЦ је сматран репером за објективност и истину. Али, не треба веровати онима који говоре да су за његово слушање затварали. Нико, никог, никада због тога, у совјетско време, није послао у затвор, то више спада у домен личне митологизације, хероизације самог себе. Могли су да вас ухапсе за ширење, у штампаном облику, онога што је слао у етар ББЦ. Мада је и то било ретко, обично као додатак још нечему.

ББЦ никада није имао јединствену објективност. Једноставно, као и све инострано, недоступно, забрањено у та давна времена, било је имуно на оно што је могло да се уради са домаћим медијима (радио, тв, новине, часописи). Није могло нешто што је направљено тамо да буде исто као овде. Немогуће је било говорити тако слободно и лагати. У том смислу ББЦ нису ни слушали. Многи су га узимали као лек од хроничне недовољне информисаности. Експлицитна манифестација „меке силе". Да ли је то био дашак ваздуха? Наравно да је био. Хоћу рећи да су се они који нису добијали своје дозе „Биба", како Енглези понекад зову ову радио станицу, угушили и нису могли бити „излечени".

Лондон озбиљно забринут радом тв мреже "Раша тудеј"

Ваља још нешто разјаснити о ББЦ-у. Објективности ради. Зато што и данас, као и пре, постоји неколико „Би-би-сија" у једном паковању.


Британска радиодифузна корпорација није нешто савршено јединствено. Њен „Светски сервис" је посебно одељење које се, за разлику од „основног", финансира на сасвим другачији начин и одржава се на сасвим другачијим структурама власти. ББЦ живи од неке врсте свебританске претплате за радио и тв. Приликом куповине телевизора у овој земљи, аутоматски плаћате претплату (акцизу) за ББЦ. Корпорација никада није живела од реклама, и тек је последњих година прешла на комерцијално спонзорство неких својих одељења. Она је добијала новац од претплате (акциза), а то је сума коју одређује кабинет премијера и само се делимично финансира из буџета.

„Светски сервис" је сасвим друга прича. Он се не финансира из претплате, већ у потпуности зависи од владе, а буџетски новац се преноси овом сервису искључиво преко Форин офиса, то јест министарстава иностраних послова.

Министарство иностраних послова се, номинално, не меша у уређивачку политику, ако та политика следи линију Форин офиса, не противречи британским интересима, њеној трговини, стратегији, националној безбедности, интересима њених партнера итд.

Чији новци, његова и... Уобичајена ствар.

Али у то коме ће се програм емитовати и у ком обиму, министарство спољних послова се веома меша. Сада оно тежи да програм обухвати арапске земље и Иран. Потпуно је јасно зашто: никакве медицинске чистоте објективности у свету медија није било и неће бити. На ББЦ-у раде истински професионалци, он је истински најинформисанија светска агенција. Али, веома је тешко опрати његову „Светску службу" од пропаганде.

Руске уши и очи почели су да се пребацују са ББЦ-а на домаће медије крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог века. Тада смо се ми сами бавили таквим открићима, разобличавањима, самобичевањем и стриптизом, о којима ББЦ није могао ни да сања.

ББЦ тврди да „Светски сервис" сада слуша 308 милиона људи. Није јасно одакле им та цифра, ако се узме у обзир да су 2010. године новац за тај сервис конзервативци озбиљно ограничили, а да је број редакција и људи смањен. Тајна је како је публика могла да порасте за два пута. Обична инфлација сопственог значаја. Сви сервиси на страним језицима се баве добијањем што више новца, иако од њих већ дуго нема фидбека. Али, сад видимо да је Лондон озбиљно забринуо рад канала Раша тудеј...

У свом интернет сегменту „мека сила" може, и често и игра, улогу чисто субверзивног елемента. Све зависи од тога ко и на коју страну их окрене. Твитер, фејсбук и све сличне мреже на националном нивоу, могу да буду како пријатељи дипломатама, тако и непријатељи државама. Као што је то било у време „арапског пролећа" у Тунису, Египту, Саудијској Арабији, Уједињеним Арапским Емиратима...



Друштвене мреже су из много разлога веома моћно средство али само ако се делује организовано и стратешки.

У Тунису то нису одмах схватили. И сада тунижански диктатор Зин ал Абидин Бен Али живи у изгнанству у Саудијског Арабији. У Египту власти су такође биле споре и сувише касно су покушали да електронским структурама блокирају револуцији други „улаз": артерије и капиларе светске мреже. Највећа држава арапског света је у потаји прогласила друштвене мреже за „непријатеља државе бр. 1". Оне су постале главни проводници немира и побуне, што је, генерално, чиста истина.

„Муслиманска браћа" су у значајној мери припремила долазак на власт путем примене „меке силе" интернет комуникације. То је био и први случај примене разарајуће револуционарне моћи „меке силе" путем сајбер проводника информација.

У земљи фараона и пирамида за дужи период су блокирали твитер, фејсбук, хотмејл, јутјуб, гугл, кинески претраживач бајду и прокси сервере, помоћу којих је било могуће заобићи многа ограничења и „блокаде" на мрежи и стићи на потребно место на вебу. Касније је постало јасно да су управо путем ових мрежа и путем мобилне телефоније и смс порука ширене вести и организовали се протести...

Тако смо ми већ ступили у сасвим нови период историје - стварање револуционарних ситуација путем новог моћног медија, електронских комуникација „малих форми".

Како се брзо мењају времена

Некада, да би свргли краља, било је довољно заузети замак или дворац. Затим су одузимани банке, телеграф и железничке станице, а још касније преузимане су новине, радио и тв станице. Сада се шема организације успешног устанка, или контрамера, раширила на сајбер простор.

Да би остали на власти, сви тирани, диктатори, полудиктатори, сви слаби, неомиљени, корумпирани властодршци, више не могу само да „хране" и „држе по својом капом" медије, већ треба да „завладају" и поменутим мрежама на интернету. Како? У „својој кући" још и могу да затворе све „рупе", али у иностранству? Апсурдно. То личи на покушај да се стегне обруч око мравињака. И ту наступа она, лоша моћ „меке силе".

Египат је притом земља у којој од 80 милиона становника само 24% или 19 милиона имају приступ интернету. Па и то путем тзв. интернет кафеа, а не од куће. Директан приступ мрежи има око милион људи. Али, око 26 милиона има мобилну везу (путем мобилних телефона). Туда је и ишла провокативна побуна и позиви да се изађе на улице. Власти то нису одмах виделе, а после је било касно.

На планети је тога већ бивало: нове појаве се развијају паралелно са „главним путем", а они који регулишу кретање на њему, то и не примећују. Како се брзо мењају времена.

За похвалу је што је Русија то већ почела да схвата, мада, као и обично, мало касни.

Плус, код нас у „Руском свету" постоје, поред осталог, и посебно објективне потешкоће коришћења „меке силе". Понекад у тој ствари није главно да ли таквом моћи влада држава, скоро све владају, већ то колико су сазрели услови за примену такве моћи и да ли допуштају тој држави да ту моћ употреби у пуној мери. Сумњам да је потпуна доминација на медијском простору англосаксонског блока могућа.

У концепцији руске спољне политике „мека сила" била је записана само 2013. године. Тада је била дефинисана као „комплексни инструментариј решавања спољнополитичких задатака са главним ослонцем на могућностима уједињених грађана, информационо-комуникационе, хуманитарне и друге методе и технологије, алтернативне класичној дипломатији". Сама „мека сила" призната је за „саставни део савремене међународне политике".

Код нас, у систем „меке силе" као инструменти улазе, пре свега, министарство иностраних послова и његове структуре, Росотрудничество (државна агенција за међународну друштвену сарадњу), невладине организације и фондови, сви медији, универзитети, спорт, Руска православна црква, сви исламски, будистички, јеврејски институти.

И, све би било добро, да није једног проблема - тако је мало новца за коришћење „меке силе", да то чак и не узнемирава, већ депримира. Преведите, на пример, новац који Лондон даје само за један „Светски сервис" корпорације ББЦ: 289 милиона фунти у рубље. Добићете око 29 милијарди рубаља по тренутном курсу. А код нас је цело Росотрудничество 2015. године добило 7 милијарди рубаља.

САД су у последњих 15 година повећале број иностраних студената за 70%. Од њих, готово половина је на буџетима федералних власти и држава. Године 2000. на америчким факултетима студирало је 515 хиљада страних студената. Године 2014. било је 886 хиљада студената. А број студената који уче код вас је један од главних показатеља паметне употребе „меке силе", то су већ спремни пропагатори предности и привлачности земље у којој су учили.

Код нас су 2015. године повећане буџетске квоте за стране студенте на бројку од 15 до 20 хиљада. Каква је ту „мека сила". А, у СССР-у је 1990. године, до увођења „болоњског система" студирало 126,5 хиљада страних студената - СССР је био на трећем месту у свету по броју страних студената, после САД и Француске.



Број страних студената у Америци пореклом из Азије, спада у најбројније. Чак и ту уочљиво је повећање броја студената из Кине, земље супер силе у развоју која већ дужи период заузима место једног од главних америчких непријатеља на геополитичкој сцени.

Иако економију у концепт „меке силе" не укључују, она је њен важан чинилац. Ствар није само у томе ко, где и колико је саградио фабрика, енергетских постројења и далековода. На други начин се прелама економска компонента „меке силе". Овде није важно где, шта и колико, већ коме и на који начин, или кроз какве медијуме сте раструбили, похвалили, изрекламирали све своје економске користи за стране земље. Главно у „мекој сили" није то што градите и коме и како помажете, већ да се о томе сазна и да то делује на вашу способност да то радите.

СССР и Русија такође су свима помагале и помажу. Још прошле године руско финансирање међународних организација за помоћ је износило 500 милиона долара. То не би било лоше, да нема једног проблема. Сва наша помоћ иде кроз канале међународних организација и фондова и они који помоћ добијају знају само име фонда, а ко и колико им је дао, њима је непознато. Са истим успехом може новац и да се баца: каква је разлика, кад нико неће сазнати чије су то паре.

Американци, на пример, у лицу озлоглашене Агенције САД за међународни развој, 85% помоћи шаљу сопственим каналима на адресу онога коме помоћ дају. Тамо је управо тако и записано: помоћ од америчког народа. Код нас такве методе користи само министарство за ванредне ситуације, част му и хвала.

О спортској компоненти наше „меке силе" на фону последњих дешавања на допинг, или антидопинг фронту, шта да кажем, не желим ни да мислим о томе. Цинично звучи, али да нема Сирије, да није било терористичког акта над Синајем, да није било терористичког напада у Паризу, да није било обарања руског борбеног авиона и одмазде, ми бисмо до сада распетљавали срамоту са сопственим антидопинг властима. Политичка провокација, резултат агресивног антируског расположења, лажи и русофобије? Врло вероватно. Само има ту и једно и то велико „не".

Мени, као ни већини мојих сународника, уопште није јасно зашто наше спортске власти нису поднеле тужбу за ове провокације?

Зар се сви руски лакоатлетичари, искључујући десетак кривих (нема их више него у било којој другој земљи), одричу атлетских такмичења и Олимпијских игара. Зашто се, уместо суда за заштиту части, или јединствене Елене Исинбајеве, нико није потрудио да покрене тужбе? Била је нека нејасна оргија посипања сопствених глава пепелом, признања кривице, улизичких обећања да ће сви службеници бити смењени, кажњени и замењени новима.

Каква је ту „мека сила". Она је млитава или никаква. На таквој „подршци" страна „мека сила" само јача.



Андреј Федјашин


Извор: Таблоид    :: © 2014 - 2015 ::    Молимо за навођење извора

1 comment:

  1. Добар предлог и савети да Руси мало другачије раде свој посао! Непријатеља побеђујеш његовим оружјем много лакше него својим ако га немаш!

    ReplyDelete

Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.