Вести:

субота, 21. новембар 2015.

НАТО НА ДЕЛУ - случај Косова и Метохије

субота, 21. новембар 2015. | КМ новине 0


На међународној конференцији у Украјини под називом „НАТО-овски или ванблоковски вектор за Украјину: перспективе и ризици“, Његово Преосвештенство Епископ рашко - призренски др Артемије иступио је са предавањем „НАТО на делу – Случај Косова и Метохије“.

НАТО НА ДЕЛУ - случај Косова и Метохије
НАТО обезбеђује "слободу кретања" Шиптарима - пуцајући на угрожене Србе као што је то било у Звечану 2012. године.

Уважени председавајући, Поштовани организатори овог цењеног скупа, даме и господо, Сматрам за велику част што ми се пружила прилика да данас на овом цењеном скупу могу да сведочим и говорим из прве руке о (не)делима НАТО-а извршеним над једним старим хришћанским народом, над његовом вером и културом, над његовом садашњошћу и будућношћу.

Знате да долазимо из Србије, са Косова и Метохије, тог српског Јерусалима, колевке српске духовности, српске културе и српске државности. Ту, где су наши корени, где је створен духовни индетитет народа, где су многобројне наше светиње (1300 цркава и манастира), грађене и подизане током скоро читавог једног миленијума, ту данас, захваљујући деловању НАТО савеза, прети опасност да нестану и последњи трагови нашег хиљадугодишњег постојања.

Откуда то? Зар је то могуће на почетку 21. века? Да, господо, могуће је. Могуће је, захваљујући управо деловању НАТО-а под диригентском палицом Вашингтона и Брисела.

НАТО, Северноатлантски пакт, спона која везује Европу и Северну Америку, основан је 1949. са циљем: да гарантује слободу и безбедност свих својих чланица политичким и војним средствима. Племенит циљ, достојан похвале. Нажалост, од тога се циља временом одступило. Наиме, од престанка хладнога рата деведесетих година (са падом Берлинског зида и распадом Совјетског Савеза), НАТО, да би оправдао и даље своје постојање, преузима на себе и друге обавезе, поставља нове циљеве. Уместо онога који брине о слободи и безбедности својих чланица, НАТО постаје агресор који уништава туђу слободу, гази безбедност народа и државе која га ничим не угрожава. Досећате се да је реч о НАТО рату против СРЈ (односно Србије и Црне Горе) 1999.

Необичан рат, први такве врсте у историји ратова. Рат из ваздуха, рат у коме се „ сукобљене “ стране никада нису погледале лицем у лице. НАТО је пуних 78. дана потпуно бесправно, безразложно, бездушно и дивљачки разарао моју отаџбину, засипајући нас свим могућим бомбама и ракетама, рушећи далеко више цивилне (болнице, породилишта, станбене четврти, далеководе, мостове, фабрике...) него војне објекте, намерно гађајући возове и аутобусе пуне путника и убивши око две и по хиљаде цивила.

Једна од "колатералних штета" током бомбардовања 1999.


Све то ужасно боли мој народ. Али још више од тога боли цинично објашњење, „оправдање“ тог њиховог бестијања, да то није било уперено против српског народа, него против тадашње власти у Београду, док су невине цивилне жртве подвели под само две монструозне речи : „колатерална штета“, које су чак и од стране међународних средстава информисања проглашене „најружнијим изразом“ 1999. године.

Са посебним ужитком иживљавале су се НАТО убице над небом Косова и Метохије, пружаjући ваздушну подршку терористичкој организацији тзв . ОВК-а, засипајући свету Косовско-метохијску земљу свим и свачим, касетним бомбама  (забрањеним за употребу)  и ракетама  „обогаћеним“  осиромашеним уранијумом, чије пагубно дејство и данас многи трпе на Косову и Метохији,  без обзира на националну припадност, па чак и припадници самога НАТО-а, КФОР војници.

Лагали су да су тим бомбардовањем, под називом „Милосрдни анђео“ спречили хуманитарну катастрофу, која тада није ни постојала, већ су је својом агресијом на нашу земљу сами изазвали (и вешто изрежирали са вођама ОВК-а и лидерима косовских Албанаца). Но то, господо, није све. НАТО злочини према нашем народу долазе до пуног изражаја тек по завршетку „рата“, када су на основу резолуције СБ УН 1244 и Кумановског војно - техничког споразума од 10. јуна 1999. године, дошли на Косово и Метохију у виду оружаних снага КФОР-а.

У  првим данима окупације КиМ 1999.
Мандат КФОР-а на основу тих докумената био је да спречи обнављање непријатељстава између зараћених страна, да успостави безбедносно окружење као и да демилитаризује ОВК-а. КФОР је дошао на Косово и Метохију да би, према Резолуцији 1244 СБ омогућио миран и безбедан живот свим грађанима Косова, и да омогући безуслован и безбедан повратак избеглица и расељених лица. Ни један од тих задатака и обавеза НАТО није испунио ни за ево пуних осам година. Тек његовим доласком на Косово у лицу КФОР-а, као и цивилне управе УН, УНМИК-а, произведена је не само хуманитарна катастрофа, него и невиђено етничко чишћење покрајине, јединствен геноцид над српским народом у мирнодопско време, што је непознато у историји света, јер су и КФОР и УМНИК себе ставили у службу подршке албанским екстремистима и терористичкој ОВК-а и омоућили им да изврше прогон и погром две трећине хришћанског српског народа (250.000), али и других неалбанских заједница: Рома, Египћана, Ашкалија, Горанаца.

Конвенција УН о геноциду у Чл. 2 овако казује:
По овој Конвенцији, геноцид означава било који од следећих аката извршених са намером да униште, у целости или делимично, националну, етничку, расну или верску групу и то: - убијањем чланова групе, - проузроковањем озбиљне телесне или менталне штете припадницима групе, - намерним стварањем услова живота срачунатих да се доведе до физичког уништења читаве групе или њених делова, - наметањем одређених мера чији је циљ да се у склопу групе спречи рађање, - присилним премештајем деце из једне групе у другу.

Све ове тачке из Конвенције УН које карактеришу геноцид, извршене су над српским народом на Косову и Метохији у протеклих осам година, а у присуству и под „заштитом“ НАТО трупа. Морамо Вас подсетити да је историја Косова и Метохије тужна и крвава. Она траје без мало 620 година. Започела је чувеном Косовском битком 1389. и још није завршена. У тој дугој историји било је мало ведрих и мирних дана, Неких двадесетак година.

Све остале дуге године и столећа прошла су у тами ропства и на крсту страдања. О томе су написане не читаве књиге, већ читаве библиотеке, од домаћих и страних писаца. То обиље сведока и сведочанстава говоре да је сваки наредни период био тежи, страдалнији и крвавији од претходног. Књига „Плач Старе Србије“ од Николе Поповића, описује последњих сто година под Турцима. Иако је то још увек било отоманско ропство, главни зулумћари над Србима, над српском нејачи, над нашим светињама били су Арбанаси, поисламљени Шиптари. Када се чита та књига, и прати развој догађаја у наше дане од јуна 1999. године, стиче се утисак да нам се историја стално понавља. У јачем или слабијем интезитету, али се понавља. Више сада него ли икада. Од јуна месеца те 1999. године, Косово и Метохија су поново на крсту. Они су и пре тога, још од 1941, пролазили кроз огањ и воду страдања, насиља, пљачки, убистава, силовања, прогона. Али ових задњих осам година, под „заштитом“ НАТО-а и под влашћу УНМИК-а, превазилазе својом суровошћу све што је до сада доживљено и записано у историји. Косово и Метохија на крсту! Може ли се замислити страшнија слика пред нашим очима? Под крстом се не говори. Под крстом се или ћути у болу, или грца у сузама. Поготову Онај на Крсту не говори. Он трпи и пати. И моли се за своје мучитеље: „Оче , опрости им, јер не знају шта раде“. Тако је говорио распети Господ. Ми, сараспети са Косовом и Метохијом, не усуђујемо се да поновимо те свете речи. Јер наши мучитељи, врло добро знају шта раде и зашто то раде.

А то шта они – данашњи терористи и злочинци косовски Шиптари, раде на Косову и Метохији и од Косова и Метохије познато је целом свету. Јер они своје злочиначке работе већ осам година врше јавно пред очима целога света, у присуству читаве међународне заједнице, присутне на Косову и Метохији у лицу УНМИК-а и КФОР-а. Не само присутне у смислу сведока, већ под директном њеном управом и влашћу, која уместо да злочин спречава и искорењује, она га допушта и толерише. Иако је власт УН још увек присутна и валидна на Косову и Метохији, иако НАТО трупе (16.500 војника) и даље бивакују у својим базама на Косову и Метохији, по њему се и даље слободно крећу стотине и хиљаде терориста и злочинаца, довршавајући свој монструозни злочин – потпуног искорењивања Срба хришћана са Косова и Метохије.

Француски војници мирно посматрају шиптарску руљу која се спрема да запали цркву Светог Саве у Косовској Митровици што је и учињено тада, 17. марта 2004. године.
Многи од тих злочинаца седе у привременим косовским институцијама са којима међународна заједница легитимно сарађује. О свему томе, али конкретно и у детаљима, говори и најновија књига „ПРИКРИВАЊЕ ГЕНОЦИДА НА КОСОВУ“ - Злочин против Бога и против човека, из пера ИЗОЛДЕ ХЕНРИ, припадника међународне мисије на Косову и Метохији. То није уопште типична књига о тренутним дешавањима, и не припада жанру међународне политике. Није то ни новинарски експозе. Једноставно, то је књига прича, истинитих прича о ономе што се на Косову и Метохији дешавало све од краја рата 1999. године па до данас: убијања, одсецање глава, паљевине, бомбашки напади, касапљења, силовања, киднаповања, тортуре, рушење и скрнављење светиња – цркава и манастира (преко 150), крађе, сакаћења, застрашивања, прогони...

И све је то НАТО омогућио, злочинце толерисао, правду газио. Хладна дистанца снага КФОР-а, сигнал непогрешиво и намерно дат злочинцима УЧК-а, био је, уствари, сигнал за извршење тихог и методичног програма елиминације. Тај програм је кулминирао у мартовском погрому 2004. године, када је цело Косово било у пламену, док је НАТО то мирно посматрао. Како је, пак, изгледала та пасивност КФОР-а у вршењу своје мисије, најбоље илуструје следећи пример.

У сели Церници, недалеко од Гњилана, учитељ у том селу Миомир Савић, седео је једнога дана испред малог српског кафића са неким своји пријатељима. Албански терористи бацили су бомбу на кафић и побегли. Паклена направа је експлодирала, остављајући Миомира тешко рањеног. Из ногу је губио много крви. Људи су покушали да му помогну, међутим, одмах по доласку, припадници америчког КФОР-а су забранили да му било ко приђе. Лежао је тако више од два сата, крварећи, крварећи до смрти. Албанци, здравствени радници, дошли су из гњиланске хитне помоћи, хирург са три медицинске сестре. Чак су и они молили КФОР да им дозволи да помогну Миомиру, али узалуд. И њима је исто тако било забрањено да му приђу. Миомир је лежао пред кафићем, крварећи на смрт, а КФОР нити му је помогао, нити то дозвољавао другима. Након што је два и по сата тако лежао, са тешким повредама на ногама, из кампа Бондстил стигао је хеликоптер са медицинском помоћи, али у том тренутку било је већ прекасно и он је, окружен америчким војницима, умро. А војници су га два и по сата само гледали како на смрт крвари. Мора да су следили наређење!

Амерички војници позирају испред запаљених српских објеката.


На мети терориста били су не само живи хришћани Срби, и остали неалбанци, њихова имовина, куће и светиње, него и хришћанска гробља. Многа српска гробља по читавом Косову и Метохији су вандализована, крстови поломљени, споменици полупани, кости покојних вађене и разбациване по околини, а нека су и потпуно уништена. Припадници ОВК-а под окриљем и по допуштењу НАТО-а (јер нико за те злочине никада није одговарао) водили су битку не само против живих, него и против мртвих. И они морају потпуно да нестану. Чак ни мртви не могу на миру да почивају на Косову. Рат против живих је и могуће добити, али још нико није добио рат против мртвих. Они су непобедиви. НАТО је дошао на Косово да донесе мир, а створио је пакао за све сем за Шиптаре. Они су добили све, а Срби и остале заједнице страдање, прогон, уништење.

Какав је то мир када ниси слободан да говориш својим језиком на улици, ван свог дворишта; када не можеш да исповедаш и практикујеш своју веру јер ти је богомоља или у бодљикавој жици или срушена; када ти деца не могу у школу; када не можеш ни своју земљу да обрађујеш; када у свој град не можеш да се вратиш? Каква је то слобода када ти у току неколико година затру све трагове културе, а тебе убеђују да си ти, у ствари, крив? И на крају питање: због чега све то?

Остаје дилема која чека разрешење: Да ли је НАТО по први пут ушао у рат за то, да би преваранти и шарлатани могли да украду кућу власнику? Да ли је НАТО ушао у рат да би омогућио да хришћани на Косову не могу да сахране своје покојнике на хришћанском гробљу, и да не могу да посете гробове својих сродника? Да ли је НАТО ушао у рат да омогући да оно преосталих Срба на Косову и Метохији не могу ноћу мирно и сигурно да спавају? Да ли је НАТО исто тако ушао у рат да омогући да имовина припадне онима који је желе, а не онима који имају законито право на њу? Таквих питања могуће је постављати у недоглед, и свако завршити основним питањем: Због чега све то? Али и то није све.

Данас НАТО (САД и ЕУ) настоји свим силама да све те злочине почињене на Косову и Метохији од стране албанских терориста, а под њиховом моћном заштитом, крунишу тако што ће све те злочине над Србима и њихове починиоце наградити дарујући им независно Косово, противно свим међународним конвенцијама, резолуцијама и опште важећем међународном праву о поштовању територијалног интегритета и суверенитета свим државама чланицама УН, међу којима је од првих дана и Србија.

Такво наметнуто решење које подразумева одвајање Косова и Метохије од државе Србије, Србија и српски народ у целини, ма где живео, никада неће прихватити. Уцењују нас безочно нудећи нам да за пристанак на Независно Косово (пакет Мартија Ахтисарија), по краћем поступку будемо примљени у чланство НАТО-а. У Србији пак нема те спремности.
Жртве НАТО бомбардовања из 1999. године, као и оне пале под НАТО „заштитом“ од злочинаца УЧК-а, поручују нам да их не смемо заборавити ни изневерити. Они су сада наша савест и наша морална обавеза да им сачувамо вечни мир и спокој душе, уз поруку да су свој живот положили на олтар Отаџбине и да никада не будемо у друштву са њиховим убицама.

Епископ РП у егзилу, Артемије
Многи се у Србији данас јавно питају: Зар трчати у сусрет онима пред чијим су очима и под чијом је „заштитом“ убијено или киднаповано око 2500 српских мученика са Косова и Метохије, а да за ових осам година нико за то није одговарао. Српски народ сматра да је боље и да нестанемо са лица земље, него да на то пристанемо, јер човек (и народ) без части, поноса и националног достојанства је једно велико ништа, обична крпа за пљување. Улазак Србије у НАТО био би највећи суноврат, несрећа и највеће понижење српског народа у његовој историји. Уверени смо да Србија то себи никада неће дозволити .


Епископ рашко - призренски
+АРТЕМИЈЕ
Крим, 20 септембар
"Гласник Косова и Метохије"
Година VII - Нова серија
Број 1 1.– 15. октобар 2007

Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2015 ::    Молимо за навођење извора


Share/Bookmark

Постави коментар

Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.