"Али,
за воду и за кућу сам најмучна. Када дође киша, све ми одозго лије, а
доле све завири. Материјал за кров, ево га седи напољу. Не смемо да
ставимо, јер неће кућа од сто година да издржи нови цреп"
Прича каже да је цар Лазар пролазио шумом изнад села када су се кола којим се возио поломила, па није могао даље. Од лопова, док не поправе кола, чували су стражари, по којима је село добило име Стража. Шума изнад села у којој се догодила незгода и данас се назива Царев забија.
Том трасом одавно нико не иде, али село, девет километара од Гњилана, до кога се стиже путем асфалтираним деведесетих, изгледа као да је време стало. Негде пре двадесет, негде пре педесет, а негде пре сто година. Тако је и назив села постао сасвим симболичан - стража није потребна, јер лопови немају ни шта да однесу.
У односу на пред рат, у селу је остала трећина Срба, око 60 кућа. Ту су домаћинства са по једним старим чланом који жели да увене на кућном прагу, код срећнијих остало их је двоје, али има и породица са децом које су најчешће толико сиромашне и бедом свезане да се нису ни усудиле да се од те немаштине макну. Јер, тај јад је једини иметак.
Стража има неколико извора чисте планинске воде, али већина домаћинства нема славине. Зато Марина, да помогне мами, натовари колица балонима и путем са кога камење у пролеће и на јесен збришу бујице, полако гура терет узбрдо и низбрдо. Сваки дан истом трасом, и сваки пут у истим зеленим гуменим папучама натакнутим на танке чарапице, и у лето и у зиму.
Мајка Виолета оперисала је тумор. Али, сваки дан брише под, чисти, наложи, кува, опере, поспреми. Црномањаста жена последња угаси светло у кућерку када на два кауча погледа у петоро уснулих душа. Она је шеста. Три генерације породице Дичић живи у кућерку од четири квадрата старом сто година.
- Марини је 13, Јадранки је 15, супруг Милан има 43, девер Драган 45, а бака Љубица пуни 88. Живимо од минималца од 11.000 динара и дечјег додатка од 8.000 и то је све. Али, за воду и за кућу сам најмучна. Када дође киша, све ми одозго лије, а доле све завири. Материјал за кров, ево га седи напољу. Не смемо да ставимо, јер неће кућа од сто година да издржи нови цреп - показивала је Виолета на окречену дрвену таваницу која је мирисала на влагу.
- Зими када напада снег, ми опет с колица вучемо воду 100-200 метара, па на шпорет. Ту је грејемо, и ту се купамо. Све у једној соби. Једва смо накрпили да избетонирамо под. До пре годину дана ту је била рупа. Муж хоће да ради нешто, трчи код приватника, али нема посла. Имамо једну краву, а и она је враг, не да да се муже - тужно је одмахнула Виолета.
Села је на кауч, на коме је уредно затегнуто ћебе. Прекрстила је руке на стомаку, и мало се нагнула напред. Отегла је једно дуго... уххххх. Марина и Јадранка брзо су слетеле поред маме. Тек јој је 37, а здравствено стање можда никада неће успети да побољша. Јер здравље одавде и овде, значи новац.
У тишини загребао је звук гумених сандалица по голом бетону. Јадранка нема чак ни папуче
- Деца су ми добра. Марина се мало мучи, али ова ми је одличан ђак у средњој, економској школи. Сваки дан у пет сати ујутру устаје да иде у Коретиште и нема је назад кући до три. Немам да јој дам ништа сем кришке хлеба да понесе, нема ни јакну да обуче. Дала бих је даље на школу, али беда. Објасни ми, сестро мила, шта да радим ја?
Стидљиво је слушала мајку. Са искрицом наде надовезала се Јадранка.
- Не знам, иде ми добро енглески. Има доста деце која имају стипендије, али да би је добио мора да се плати, а ми немамо паре. Шта да радим - слегнула је раменима.
Дичићи су у Стражи староседеоци, вековима уназад. Прича не каже је ли неки од њихових предака чувао стражу цару Лазару, али се зна да никуда нису одлазили, па им нико није притекао у помоћ ни да се врате.
- Када се обратим за помоћ кажу: "Е, да си отишла негде, онда је другачије, има помоћ за повратак". О сестро мила, не могу децу да израним, а не да одем. Немамо паре овде да живимо, а камоли у Србију.
Векна хлеба, кантица пасуља, кромпир, макароне, мало, али нека помоћ, стиже из Народне кухиње у селу Прековце.
- Прича ми Јадранка: "Мајко, деца у школи причају, имаће да кољу прасе на зиму" - спустила је Виолета главу на дланове отекле од физичког рада.
- А, мени се баш једе месо, али шта ћу - дечје, уз осмех, додала је Јадранка.
Домаћински, њих четири испратиле су госте до старе дрвене капије.
- Никада нисмо овако запали. Али, сиротиња, добро, не бива, за почетак и за крај - слутећи је стезала тврде, мучке, радничке, старачке шаке бака Љубица.
 |
| Никада није било теже: Љубица дичић / Фото: Вести |
Прича каже да је цар Лазар пролазио шумом изнад села када су се кола којим се возио поломила, па није могао даље. Од лопова, док не поправе кола, чували су стражари, по којима је село добило име Стража. Шума изнад села у којој се догодила незгода и данас се назива Царев забија.
Том трасом одавно нико не иде, али село, девет километара од Гњилана, до кога се стиже путем асфалтираним деведесетих, изгледа као да је време стало. Негде пре двадесет, негде пре педесет, а негде пре сто година. Тако је и назив села постао сасвим симболичан - стража није потребна, јер лопови немају ни шта да однесу.
У односу на пред рат, у селу је остала трећина Срба, око 60 кућа. Ту су домаћинства са по једним старим чланом који жели да увене на кућном прагу, код срећнијих остало их је двоје, али има и породица са децом које су најчешће толико сиромашне и бедом свезане да се нису ни усудиле да се од те немаштине макну. Јер, тај јад је једини иметак.
Једном виделе морe
Две девојчице никада нису биле на екскурзији. Једном су виделе море.- Пре три године преко цркве су нас водили у Црну Гору. Али, разболела сам се други дан, јер сам променила климу. Имала сам температуру и вртело ми се у глави све док нисмо дошли кући. Нажалост, сваки дан на мору сам била у кревету - испричала је отужно Марина.
Божић без меса
У нека времена, у том брдско-планинском крају било је и пољопривреде, а правио се и добар сир. Данас, ко год је ногом крочио на Косово зна да у селима новобрдске општине појам сиромаштво описује голе зидове, подове од блата и гладна уста која ни за Божић не окусе комад меса.
Стража има неколико извора чисте планинске воде, али већина домаћинства нема славине. Зато Марина, да помогне мами, натовари колица балонима и путем са кога камење у пролеће и на јесен збришу бујице, полако гура терет узбрдо и низбрдо. Сваки дан истом трасом, и сваки пут у истим зеленим гуменим папучама натакнутим на танке чарапице, и у лето и у зиму.
Мајка Виолета оперисала је тумор. Али, сваки дан брише под, чисти, наложи, кува, опере, поспреми. Црномањаста жена последња угаси светло у кућерку када на два кауча погледа у петоро уснулих душа. Она је шеста. Три генерације породице Дичић живи у кућерку од четири квадрата старом сто година.
- Марини је 13, Јадранки је 15, супруг Милан има 43, девер Драган 45, а бака Љубица пуни 88. Живимо од минималца од 11.000 динара и дечјег додатка од 8.000 и то је све. Али, за воду и за кућу сам најмучна. Када дође киша, све ми одозго лије, а доле све завири. Материјал за кров, ево га седи напољу. Не смемо да ставимо, јер неће кућа од сто година да издржи нови цреп - показивала је Виолета на окречену дрвену таваницу која је мирисала на влагу.
- Зими када напада снег, ми опет с колица вучемо воду 100-200 метара, па на шпорет. Ту је грејемо, и ту се купамо. Све у једној соби. Једва смо накрпили да избетонирамо под. До пре годину дана ту је била рупа. Муж хоће да ради нешто, трчи код приватника, али нема посла. Имамо једну краву, а и она је враг, не да да се муже - тужно је одмахнула Виолета.
Села је на кауч, на коме је уредно затегнуто ћебе. Прекрстила је руке на стомаку, и мало се нагнула напред. Отегла је једно дуго... уххххх. Марина и Јадранка брзо су слетеле поред маме. Тек јој је 37, а здравствено стање можда никада неће успети да побољша. Јер здравље одавде и овде, значи новац.
Као да не постојимо...
- Док беше лето, муж и брат су спавали напољу, пред кућом, а ми женске унутра на креветима. А, сада се сви збијемо. Ишла сам у Бостане, у општину Ново брдо, бар десет пута да тражим помоћ, и све обећавају, али помоћи никако. Ни од фамилије нико да помогне. Ми као да не постојимо - слагала је живот мама Виолета.
Без пара нема лекова
- Преписали су ми терапије, али лекови коштају 4.000 динара. И свекрва је оперисала очи - брзо је скренула тему на плаву изборану сенку поселу крај шпорета. - А и болује од срца. Недавно је имала шлог. За њене лекове свако мало треба 25 евра. За месец дана ми заказали да оперишем поново кук, али с чиме до болнице у Врање? А, јаке болове имам, а за диклофен немам. На рецепт не може ништа, апотеке празне. За све мора у град, и за све требају паре.
У тишини загребао је звук гумених сандалица по голом бетону. Јадранка нема чак ни папуче
- Деца су ми добра. Марина се мало мучи, али ова ми је одличан ђак у средњој, економској школи. Сваки дан у пет сати ујутру устаје да иде у Коретиште и нема је назад кући до три. Немам да јој дам ништа сем кришке хлеба да понесе, нема ни јакну да обуче. Дала бих је даље на школу, али беда. Објасни ми, сестро мила, шта да радим ја?
Стидљиво је слушала мајку. Са искрицом наде надовезала се Јадранка.
- Не знам, иде ми добро енглески. Има доста деце која имају стипендије, али да би је добио мора да се плати, а ми немамо паре. Шта да радим - слегнула је раменима.
Дичићи су у Стражи староседеоци, вековима уназад. Прича не каже је ли неки од њихових предака чувао стражу цару Лазару, али се зна да никуда нису одлазили, па им нико није притекао у помоћ ни да се врате.
- Када се обратим за помоћ кажу: "Е, да си отишла негде, онда је другачије, има помоћ за повратак". О сестро мила, не могу децу да израним, а не да одем. Немамо паре овде да живимо, а камоли у Србију.
Векна хлеба, кантица пасуља, кромпир, макароне, мало, али нека помоћ, стиже из Народне кухиње у селу Прековце.
- Прича ми Јадранка: "Мајко, деца у школи причају, имаће да кољу прасе на зиму" - спустила је Виолета главу на дланове отекле од физичког рада.
- А, мени се баш једе месо, али шта ћу - дечје, уз осмех, додала је Јадранка.
Домаћински, њих четири испратиле су госте до старе дрвене капије.
- Никада нисмо овако запали. Али, сиротиња, добро, не бива, за почетак и за крај - слутећи је стезала тврде, мучке, радничке, старачке шаке бака Љубица.
Постави коментар
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.