Вести:

понедељак, 28. септембар 2015.

Плачу слике на зидовима напуштених кућа (Мада, прво су нам запустеле Цркве, а онда се иде редом…)

понедељак, 28. септембар 2015. | КМ новине 0

Код Грачанице, после разарања манастирске порте (31.8.), непромењено је мирно, а затечено стање од оног рушитељског дана је непромењено.

Плачу слике на зидовима напуштених кућа (Мада, прво су нам запустеле Цркве, а онда се иде редом…)

Народ долази на молитве празником, украшава иконама опустошени иконостас док су Грачанички стражари даноноћно присутни (с тим што смо сада преокупирани бригом о смештају у старој кући добре браће Јаковљевића, утолико више уколико се кишно време и хладноћа појачавају)… На брани Ровни нешто проверавају затвараче данима већ али пуњење још не почињу, не знамо зашто- јер ево киша им је пала(како рече директор „националног пројекта“ за РТС_ „чекамо кишу па да почне пуњење“). Што ће рећи- Ћераће се Православни Срби још са овом државном масонском политичко-полицијском бандом.

Ево, пре неки дан, у суботу, долазио и Вучићев потрчко- министар полиције Стефановић и похвалио рад (корумпиране) ваљевске полиције!?! Усташе у Загребу нису оволико подле као ове наше масонске усташе на челу Србије- бруталном акцијом полиције разрушен немањићки манастир пре само месец дана- а министар дошао у Ваљево да похвали рад полиције… Не стога ли- што је углед, све више антихришћанских, државних установа у народу веома пољуљан. Богу хвала на свему а Срби да се напокон врате само Њему!



Пошто смо и сами поред Грачанице сведоци умирања околних села… 


Плачу слике на зидовима напуштених кућа



Куће нам се сеоске ухватиле у коштац са коровом. Таман кад дође зима да мало одморе од врзина, њима се супротставе снег и лед. Пуцају зидови наших кућа гласније него било какво оружје у било којем рату који се догодио било кад и било где, између било којих страна било којих држава у ма каквом свету. Падају црепови и пуцају прозорска окна, а домаћини просе по београдским улицама, седе у кожним фотељама или мирно спавају у гробовима у које су их одвукли самоћа и немоћ…

Деца им се раштркала по Србији и свету и не признају да се у даљини пролама звук баш њихове трошне куће у неком селу које су одбацили обувши патике по први пут. Опанци су тад завршили у неком потоку, шуми или на путу. Остали су разбацани по селу да би неко ко некад дође ту у жељи да направи одмаралиште или ски ризорт, могао наћи исте те опанке и чудити се каква је то обућа предавајући их археолошком заводу или музејима мислећи да су нашли остатке неких древних цивилизација и да ће их ти проналасци обогатити и уздићи. Али какво уздизање када ће им у тим заводима показати слике њихових очева и дедова који носе исте те ствари које они не познају и желе да продају баш као и све друго што је наше само да би живели раскалашно.
 

То раскалашје обухвата све оно што њихове очи до тада нису виделе. Они постају једно са солитерима, булеварима, парковима и позицијама. Када чују птице или животиње из зоо врта, они то пријављују полицији. Ваљда не желе да чују нити један од тих познатих завичајних звукова. Ако неко дође из села, а не успе да се уклопи у урбанистички план, тада ће морати да се врати у село из којег је пре неколико година тако славно отишао и да тамо падајуће зидове своје куће подупире са багремовим стаблима, рупе крпи блатом и гледа слике својих родитеља на којима су они сад већ са окренутим леђима према синовима и кћерима који нису били ту да их сахране. 

Како су само те слике ужасне. Дедови са својим шајкачама и ордењем, који су неустрашиво прешли Албанију, па удове губили по пољима која је прославио Други светски рат, гледају из слике и плачу за својим породом који је кућу, за коју су они страдали и борили се, запустио и уништио. Баке које су на сликама увек носиле белу мараму на глави, сад одједном носе црне јер жале што су икад морале да умру и то не због жеље за животом, већ због жеље за кућом, окућницом и парчетом земље. Све слике у тим кућама плачу, а повратници из великог града седе, гледају телевизор и тврде да је то влага јер је кућа на лошем месту направљена.

(прича из књиге „Некад, неко, негде“) – Милан Ружић
Извор: Здрава Србија, приредио: Саша Бугарчић




Извор: Истинољубље :: © 2014 - 2015 :: Молимо за навођење извора

Постави коментар

Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.

 
Copyright © 2014 - 2021 КМ Новине