"Нажалост, моја лепа Србија, хтела не хтела, је постала спонзор рата у
Украини. За оне који не знају, србско руководство је, као помоћ
Украјини, послало сто хиљада евра које је отело од пензионера".
– Хвала Наталија, радујем се поновном сусрету са Вама и ФБРепортером.
Хвала на лепим жељама, надам се да ћемо следећи рођендан обележити на
слободном Донбасу. А по питању књиге – то је за мене велики успех. Књиге
су нешто што је историја, оне обележавају епохе које су прошле. Да ли
добре или лоше, то није важно, важно их је сачувати од разних манијака
који их уништавају.
Нажалост, сад се у Украјини понавља сценарио фашистичке Немачке – додуше идеологија им је иста тако да и није неко изненађење то што се поистовећују са својим идолима и што пале књиге. Наравно, нимало не сумњам да ће проћи исто као фашисти у другом светском рату.
Кад смо се већ дотакли књига, веома сам захвалан што сте ми са Вашег путешествија у Републику Српску, донели књиге госпође Љиљане Булатовић. За мене је велика част да ми један такав човек пошаље своје књиге, са посветом. Тако да ће оне, поред књига које ми је послао Јован Деретић, заузимати посебно место у новој библиотеци коју планирам направити за старе дане.
Кад се већ толико захваљујем, да наставим даље истим тоном – неизмерно сам Вам захвалан што сте, носећи заставу ДНР-а, обишли велике србске светиње и Републику Србску. Можда се тад нисмо разумели – то је био мој поклон за Републику Србску, али после свих места кроз која је прошла и вратила ми се назад, та застава је сад за мене нешто посебно. Искрено, завидим овој застави и надам се да ће се нешто променити у Србији и да ћу проћи трасу коју је она са Вама прошла.
По питању нове дужности, то је само склоп околности и залагања у
армији ДНР. Тренутно обављам дужност заменика команданта батаљона, по
питању војне обуке.
– То није нова бригада, то је стара бригада, само тренутно се врше
промене у организацији армије па се тако мењају називи, али остају људи
који су их оснивали. Тако да наши момци настављају тамо где су стали они
који су погинули, а то је да се припремају за одбрану и ослобођење
Донбаса. Без обзира како се сад зову бригаде или јединице, наши хероји
остају то што су били.
По питању обавеза, ту су у саставу групе за брзо реаговање и извиђачко-диверзантске групе као и „штурмоваје групировке“ (групе за напад, приближан прев. ред.)
Команданта знам веома добро, јер је од почетка рата ту. Никад није био од оних команданата који из прикрајка командују са сигурне удаљености, тако да је било лако договорити се са њим да, иако имам велику и одговорну дужност, кад крену бојева дејства, она може да се мало замрзне како бих могао да се борим заједно са својим друговима овде раме уз раме, као што је било и до сада.
По питању обуставе борбених дејстава, можемо рећи да је то једнострана обустава ватре са наше стране. Додуше, и Украјинци је углавном поштују, али не у потпуности већ и даље раде онако како их уче њихови злочиначки инструктори са запада: бомбардују цивиле и уништавају инфраструктуру – тако да је питање дана кад ће их ти злочинци са запада потерати напред у напад на Новорусију.
Напоменули сте догађај који се десио у Торезу. За мене лично, то је било очекивано. У ствари, десило се много мање од онога што сам мислио да ће бити . Украјинци и наши цивили су људи који физички личе, говоре истим језиком, у ствари један народ, и кад су у цивилној одећи, како разликовати ко је ко? Ја сам мислио да ће, поред тога што ће поставити коју мину на полигон, још и гађати из којег РПГ-а, али изгледа да нису имали смелости за тако нешто.
Зашто сам то очекивао? Тенковски биатлон показује спремност армије једне земље. Ако то максимално саботираш, ти показујеш да је армија неспособна. Пробали су и, нажалост, убили једну девојчицу и тешко ранили њеног брата, али нису постигли оно основно а то је да снизе морал војсци, него су га само подигли.
– Да, нисам ни сумњао да ће Ваша питања бити конкретна и тачно таква – оштра и директна.
У односу на Украјину, ми немамо спонзоре, јер они који желе страдања, ратове, нова тржишта за своје оружје, нова тржишта за своје лекове, нове терене одакле несавесне људе могу да снабдевају људским органима… – они су на страни Украјине и финансирају тај рат.
Нажалост, моја лепа Србија, хтела не хтела, је постала спонзор рата у Украини. За оне који не знају, србско руководство је, као помоћ Украјини, послало сто хиљада евра које је отело од пензионера. Затим, без обзира колико ћуте а и кад се огласе углавном лажу, достављају оружје и опрему украјинској армији.
Неколико наших аутоматских пушака сам видео код (украјинских, прим. ред.) бораца на разним линијама, и све су биле одузете, а на украјинским војницима који су погинули биле су униформе армије Југославије, са све шевронима. Мене је стид пред мојим саборцима због тога, али то је реалност, да поред богатог запада, и сиромашна Србија финансира рат у Украјини.
Ми имамо великих проблема. Моје обавезе као извиђача-диверзанта биле су на првој линији. Тренутно држимо јужни правац – то је реон Маријупоља, али имам много другара у другим бригадама, а кад затреба помоћ не може се одбити, па је било нон-стоп обавеза, тако да сам се веома ретко сретао са проблемима у штабу.
Међутим сада, са новим звањем, појављују се проблеми који су за мене било далеки.
Наш командант никад није дозвољавао да се наш батаљон превише појављује у јавности. Лично мислим да је то грешка, јер они који су се «пи-арили» имају опреме и која им треба и која не треба а добар део њих није ни видео прве линије, за разлику од нас који од почетка рата ни једну горућу тачку нисмо избегли. Значи борили смо се, гинули и бивали рањени.
Сад су дошли неки нови момци које треба добро обучити за борбе које су пред нама. Међутим, појављује се проблем – инструктори су ми се пожалили, затим кад сам попричао са момцима видео сам реалне проблеме. И момци су у праву, имају по једну униформу коју су углавном сами купили. А овим темпом како иде обука, за две недеље, ако не и пре, то ће личити на све, сем на униформу. Јер ако их желимо живе и добро обучене, они морају проћи тешку и напорну обуку током које униформа овог квалитета, какву они сад поседују, не траје дуго.
Осим униформи, недостају и чизме, а сад ће зима па недостаје и зимска одећа.
Наши начелници се труде да обезбеде муницију и оружје за нове војнике (сад нема великих борбених дејстава па не можемо да се обратимо главним снабдевачима – украјинској армији ;-)), и што је најважније, храну. Тако да бих искористио ову прилику да се обратим људима у Русији да нам помогну. Не треба да нам шаљете новац, помозите са опремом. Углавном свега недостаје, јер долазе нови борци.
Има доста бораца који нису издржали ово примирје и сломили се. Почели
су пити и на нашу велику жалост, више нису са нама у батаљону. Јер,
правила су строга: алкохол – прва опомена, друга опомена, искључење из
батаљона. Људима је тешко, обука је јака, плата коју би требало да
добију касни, униформе у лошем стању, многи уопште немају чизме. Али то
има и другу добру страну – они који издрже постаће прави војници јер
имају оно што друга страна нема, а то је мотив – све су то идејни момци
који су се дошли борити. Они имају фамилије кући којима је исто тешко,
па и они носе терет рата.
Такође сад покушавам, преко другара из Москве, да решим питање «реанимомобила», да покушамо сакупити опрему са више страна да бисмо саставили једну машину, јер само у Доњецку има хитне помоћи тг типа а задња тачка коју држимо је реон Мариупоља. Замислите борца који је рањен, а пошто је реанимомобил једини начин како га довести до болнице, треба звати Доњецк, затим док они у болници одобре, па док крене, стигне, врати се за Доњецк, прође више од пола дана и момци су због тога умирали. То нам је веома важно и надам се да ћемо успети да решимо то питање, јер то није потребно само нама који смо у војсци, него и цивилима којима много помажемо на разне начине.
Тако да користим ову прилику да то изнесем, у нади да ће, као и увек, Ваше текстове пренети руске новине. За себе никад нисам тражио ништа, али помозите сада нашим момцима да се опреме како треба.
Много је људи преварено јер су слали помоћ, али ко год је слао преко мене, помоћ је стигла тачно тамо где је требало и захвалили смо се јавно тим људима. Тако да ће и овог пута доћи тачно тамо где треба и коме треба, а не да заврши не знам ни ја где.
Питате – шта помаже да се превазиђу проблеми? Па то је јасно, људи овде бране свој дом, своју државу, себи драге особе… – зар треба већи мотив да би се све пребродило? А ми који смо дошли са стране, ми смо идејни борци, нас ништа не може да сломи.
– Одлично питање, али је мало неправилно постављено. Питате – да ли
ће Украјина продужити антитерористичку операцију у другом виду?
Прво, да једну ствар разјаснимо – то је званично АТО, а у суштини то је злочиначка операција против народа Донбаса. Она нема никакве везе са антитеростичком операцијом. За АТО су потребни терористи а њих овде нема, већ има људи који бране своју земљу, који бране свој језик, своју историју и оно што је неприкосновено у свету а само на Донбасу није дозвољено – право слободног мишљења и самоопредељења. Тако да овде никад и није била АТО, него терористичка акција усмерена против мирног становништва Украјине, према народу Донбаса.
Нато и Америка су паразити који живе на добрима целог света, тако да није ни чудно што подржавају Украјину. Они су се надали да ће много лакше заузети Донбас и почети да се користе природним богатствима. Само се сетите шта је нађено у реону Дебаљцева кад је оно ослобођено – Америчке машине и опрема за добијање сланцовог гаса (гаса из уљаних шкриљаца, прим. ред.). Они су још прошле године већ донели опрему да користе рудна богатства Донбаса.
Затим, да погледамо мало шире – исти тај НАТО и Америка су започели ратове у Ираку, Сирији, Либији… Да ли се и један завршио? Није. Зато што њима ратно стање одговара. Коме да продају оружје ако рата нема?
Посета тог што себе назива Генерални секретар НАТО-а, а у ствари је «пи-ар» војне индустрије, није ништа друго него подршка украјинском руководству да настави рат, и само један од доказа да он неће скоро да се заврши. Украјина је потребна НАТО пакту само из разлога да увуку Русију у рат или да пробају да тргују са Русијом преко зараћених територија. Међутим, мало су погрешили, њохове стратегије су старе, а Русија је сада нова, јака држава, са руководством које, поред свих проблема, не само да им парира, него задаје дипломатске шамаре један за другим.
Тако да је моје мишљење да је његова посета само подршка руководству Украјине, јер су почели много да губе. Налазе се пред банкротом, народ живи све теже и теже, али њихову болесну мржњу према Донбасу и руском народу треба мало нахранити, па с времена на време долазе такви циркузанти да им дају подршку.
Порошенко је један обични ратни профитер. Ако им је Русија толики непријатељ, зашто не прекине извоз својих бомбона за Русију??? Наравно да неће и до задњег ће то да ради. Ако је Русија толики непријатељ, зашто користе руски гас??? Ако је Русија толики непријатељ, зашто пуне буџет и своје џепове од транзита руског гаса – могу да заврну славине и кажу: да ви сте наши непријатељи и ми нећемо дозволити да Русија зарађује на гасу који пролази кроз нашу земљу.
Не, то су само обмане за јавност – није њима Русија непријатељ, него се ствара тај привид. Непријатељ Украјине седи у Врховној Ради.
Затим Потрошенка, који изјављује да, не само да ће уништити народ на Донбасу, већ ће и узети Крим, и довести руску војску до пораза у Москви! Многи кажу – ма он је болестан човек.
Не, он није болестан човек, него је просто марионета која мора да прича оно што му сервирају газде које су га довеле на власт, тако да све и да хоће, он не сме да одбије размештање америчког оружја на граници са Русијом.
Такође, немачка војна индустрија бележи огроман раст потражње оружја, посебно тенкова, од земаља које се граниче са Русијом, јер Немачка те земље држи у тензији. Као главна чланица НАТО пакта и, поред Америке и Енглеске, један од највећих трговаца оружјем, она кроз медије које контролише уноси немир у обичне људе који верују телевизији, а затим је лако властима тих земаља да објасне свом народу куповину оружја и увођење НАТО стандарда у своју армију.
– Углавном нећете чути ништа о томе шта наш батаљон ради, јер су то
акције о којима се не прича, али које мењају ток рата и уносе велики
немир у украјинску армију. Није само наш батаљон такав, има их доста у
Новорусији, тако да радимо тихо али за непријатеље веома болно.
Што се тиче графика мојих обавеза, он је од јутра до сутра. Ево вам примера – пре два дана ми је био рођендан. Провео сам га радно и тек у девет сам отишао да одспавам и то преморен. Лакше је бити војник на првој линији, него обављати ову дужност, али неко мора, и за мене је велика част што сам изабран и надам се, у ствари уверен сам да ћу је обавити како треба.
За вас увек мора да се нађе времена, јер сте својим извештајима из Новорусије и ширењем истине заслужили да будете испоштовани увек. Тако да бих искористио ову прилику да се захвалим свима у редакцији ФБРепортера, како у Русији тако и Србији на Косову, јер нису подлегли притисцима да се не износи истина одавде.
Што се тиче сусрета и промоције књиге на руском, то је неизвесно кад ће бити. Од обавеза не успевам да се позабавим тиме, међутим, колико сам до сада сазнао, тешко је превести јер је потребан «художествени» (уметнички, стручни, прим. прев.) а не технички превод, а то је јако тешко, и за моју ситуацију сада, нажалост, превише скупо.
Међутим кад год да се деси, биће ми част да будем гост Вашег удружења, јер је то удружење које се бори за истину о нашем великом генералу Ратку Младићу.
– Хвала на поздравима. Пренећу борцима, биће им драго да чују.
* Добар дан,
Дејане. Радујем се што Вас могу поздравити у Новорусији! Користим
прилику да вам још једном честитам објављивање Ваше прве књиге, као и да
Вам честитам рођендан.
Нажалост, сад се у Украјини понавља сценарио фашистичке Немачке – додуше идеологија им је иста тако да и није неко изненађење то што се поистовећују са својим идолима и што пале књиге. Наравно, нимало не сумњам да ће проћи исто као фашисти у другом светском рату.
Кад смо се већ дотакли књига, веома сам захвалан што сте ми са Вашег путешествија у Републику Српску, донели књиге госпође Љиљане Булатовић. За мене је велика част да ми један такав човек пошаље своје књиге, са посветом. Тако да ће оне, поред књига које ми је послао Јован Деретић, заузимати посебно место у новој библиотеци коју планирам направити за старе дане.
Кад се већ толико захваљујем, да наставим даље истим тоном – неизмерно сам Вам захвалан што сте, носећи заставу ДНР-а, обишли велике србске светиње и Републику Србску. Можда се тад нисмо разумели – то је био мој поклон за Републику Србску, али после свих места кроз која је прошла и вратила ми се назад, та застава је сад за мене нешто посебно. Искрено, завидим овој застави и надам се да ће се нешто променити у Србији и да ћу проћи трасу коју је она са Вама прошла.
* Али редакција СРБског ФБРепортера има још један повод за честитање – именовани сте на нову дужност!
* То је
невероватан обрт! Србин – заменик команданта батаљона у Новорусији!
Међутим, знајући Ваш карактер, енергију и организационе способности, то
је било сасвим очекивано.
Зато, данашња
питања не упућујемо Декију, српском добровољцу, већ другу Берићу,
заменику команданта јединице која је у саставу Министарства одбране ДНР.
И имамо много питања.
Дејане, у
Новорусији је наступио дуго очекивани прекид ватре. Желели бисмо да
верујемо да је то право примирје. Али тишина је тако крхка, и новински
извештаји непрекидно говоре о кршењу примирја. Недавно нас је све
потресла вест о диверзији у време тенковских такмичења на терену у
Торезу. И и поново смрт детета…
У вези с тим, реците нашим читаоцима: који су главни задаци постављени новој јединици?
По питању обавеза, ту су у саставу групе за брзо реаговање и извиђачко-диверзантске групе као и „штурмоваје групировке“ (групе за напад, приближан прев. ред.)
Команданта знам веома добро, јер је од почетка рата ту. Никад није био од оних команданата који из прикрајка командују са сигурне удаљености, тако да је било лако договорити се са њим да, иако имам велику и одговорну дужност, кад крену бојева дејства, она може да се мало замрзне како бих могао да се борим заједно са својим друговима овде раме уз раме, као што је било и до сада.
По питању обуставе борбених дејстава, можемо рећи да је то једнострана обустава ватре са наше стране. Додуше, и Украјинци је углавном поштују, али не у потпуности већ и даље раде онако како их уче њихови злочиначки инструктори са запада: бомбардују цивиле и уништавају инфраструктуру – тако да је питање дана кад ће их ти злочинци са запада потерати напред у напад на Новорусију.
Напоменули сте догађај који се десио у Торезу. За мене лично, то је било очекивано. У ствари, десило се много мање од онога што сам мислио да ће бити . Украјинци и наши цивили су људи који физички личе, говоре истим језиком, у ствари један народ, и кад су у цивилној одећи, како разликовати ко је ко? Ја сам мислио да ће, поред тога што ће поставити коју мину на полигон, још и гађати из којег РПГ-а, али изгледа да нису имали смелости за тако нешто.
Зашто сам то очекивао? Тенковски биатлон показује спремност армије једне земље. Ако то максимално саботираш, ти показујеш да је армија неспособна. Пробали су и, нажалост, убили једну девојчицу и тешко ранили њеног брата, али нису постигли оно основно а то је да снизе морал војсци, него су га само подигли.
* Деловање
такве јединице представља у ствари деловање једног тима. То је ланац у
коме је свака карика важна. Ви радите са новим борцима. Како Вам је на
тој дужности? Ко су они? Какав је степен њихове спремности?
И још, војску
ДНР не спонзорише «богати ујак преко океана». Ово је народна војска и
војска у оснивању. Разумљиво је да има проблема. Који су главни проблеми
и шта Вам помаже да их превазиђете?
– Да, нисам ни сумњао да ће Ваша питања бити конкретна и тачно таква – оштра и директна.
У односу на Украјину, ми немамо спонзоре, јер они који желе страдања, ратове, нова тржишта за своје оружје, нова тржишта за своје лекове, нове терене одакле несавесне људе могу да снабдевају људским органима… – они су на страни Украјине и финансирају тај рат.
Нажалост, моја лепа Србија, хтела не хтела, је постала спонзор рата у Украини. За оне који не знају, србско руководство је, као помоћ Украјини, послало сто хиљада евра које је отело од пензионера. Затим, без обзира колико ћуте а и кад се огласе углавном лажу, достављају оружје и опрему украјинској армији.
Неколико наших аутоматских пушака сам видео код (украјинских, прим. ред.) бораца на разним линијама, и све су биле одузете, а на украјинским војницима који су погинули биле су униформе армије Југославије, са све шевронима. Мене је стид пред мојим саборцима због тога, али то је реалност, да поред богатог запада, и сиромашна Србија финансира рат у Украјини.
Ми имамо великих проблема. Моје обавезе као извиђача-диверзанта биле су на првој линији. Тренутно држимо јужни правац – то је реон Маријупоља, али имам много другара у другим бригадама, а кад затреба помоћ не може се одбити, па је било нон-стоп обавеза, тако да сам се веома ретко сретао са проблемима у штабу.
Међутим сада, са новим звањем, појављују се проблеми који су за мене било далеки.
Наш командант никад није дозвољавао да се наш батаљон превише појављује у јавности. Лично мислим да је то грешка, јер они који су се «пи-арили» имају опреме и која им треба и која не треба а добар део њих није ни видео прве линије, за разлику од нас који од почетка рата ни једну горућу тачку нисмо избегли. Значи борили смо се, гинули и бивали рањени.
Сад су дошли неки нови момци које треба добро обучити за борбе које су пред нама. Међутим, појављује се проблем – инструктори су ми се пожалили, затим кад сам попричао са момцима видео сам реалне проблеме. И момци су у праву, имају по једну униформу коју су углавном сами купили. А овим темпом како иде обука, за две недеље, ако не и пре, то ће личити на све, сем на униформу. Јер ако их желимо живе и добро обучене, они морају проћи тешку и напорну обуку током које униформа овог квалитета, какву они сад поседују, не траје дуго.
Осим униформи, недостају и чизме, а сад ће зима па недостаје и зимска одећа.
Наши начелници се труде да обезбеде муницију и оружје за нове војнике (сад нема великих борбених дејстава па не можемо да се обратимо главним снабдевачима – украјинској армији ;-)), и што је најважније, храну. Тако да бих искористио ову прилику да се обратим људима у Русији да нам помогну. Не треба да нам шаљете новац, помозите са опремом. Углавном свега недостаје, јер долазе нови борци.
Такође сад покушавам, преко другара из Москве, да решим питање «реанимомобила», да покушамо сакупити опрему са више страна да бисмо саставили једну машину, јер само у Доњецку има хитне помоћи тг типа а задња тачка коју држимо је реон Мариупоља. Замислите борца који је рањен, а пошто је реанимомобил једини начин како га довести до болнице, треба звати Доњецк, затим док они у болници одобре, па док крене, стигне, врати се за Доњецк, прође више од пола дана и момци су због тога умирали. То нам је веома важно и надам се да ћемо успети да решимо то питање, јер то није потребно само нама који смо у војсци, него и цивилима којима много помажемо на разне начине.
Тако да користим ову прилику да то изнесем, у нади да ће, као и увек, Ваше текстове пренети руске новине. За себе никад нисам тражио ништа, али помозите сада нашим момцима да се опреме како треба.
Много је људи преварено јер су слали помоћ, али ко год је слао преко мене, помоћ је стигла тачно тамо где је требало и захвалили смо се јавно тим људима. Тако да ће и овог пута доћи тачно тамо где треба и коме треба, а не да заврши не знам ни ја где.
Питате – шта помаже да се превазиђу проблеми? Па то је јасно, људи овде бране свој дом, своју државу, себи драге особе… – зар треба већи мотив да би се све пребродило? А ми који смо дошли са стране, ми смо идејни борци, нас ништа не може да сломи.
* Почетком
прошле недеље у Украјину је дошао Генерални секретар НАТО-а Јенс
Столтенберг. Формално, да би посетио мало значајне вежбе за отклањање
последица ванредних ситуација. А у ствари – да би демонстрирао
међународној заједници јачање позиције НАТО-а у Украјини.
Од доласка
новог прекоокеанског домаћина, председник Порошенко отворено тврди да је
сарадња са НАТО – питање националне безбедности, док је у новој војној
Доктрини Русија објављена за спољног непријатеља Украјине. Председник,
који непрекидно говори о тежњи ка миру, потписао је заједничку
декларацију са НАТО-ом у циљу јачања војно-техничку сарадњу, и ширења
присуства тог војног блока на украјинској територији. Порошенко јавно
изјављује да одржавање избора у Донбасу може бити узрок кршења Минског
споразума.
Зато, питам директно: Да ли ће Украјина наставити АТО (антитерорискичку операцију, прим. ред.) у новом формату?
Прво, да једну ствар разјаснимо – то је званично АТО, а у суштини то је злочиначка операција против народа Донбаса. Она нема никакве везе са антитеростичком операцијом. За АТО су потребни терористи а њих овде нема, већ има људи који бране своју земљу, који бране свој језик, своју историју и оно што је неприкосновено у свету а само на Донбасу није дозвољено – право слободног мишљења и самоопредељења. Тако да овде никад и није била АТО, него терористичка акција усмерена против мирног становништва Украјине, према народу Донбаса.
Нато и Америка су паразити који живе на добрима целог света, тако да није ни чудно што подржавају Украјину. Они су се надали да ће много лакше заузети Донбас и почети да се користе природним богатствима. Само се сетите шта је нађено у реону Дебаљцева кад је оно ослобођено – Америчке машине и опрема за добијање сланцовог гаса (гаса из уљаних шкриљаца, прим. ред.). Они су још прошле године већ донели опрему да користе рудна богатства Донбаса.
Затим, да погледамо мало шире – исти тај НАТО и Америка су започели ратове у Ираку, Сирији, Либији… Да ли се и један завршио? Није. Зато што њима ратно стање одговара. Коме да продају оружје ако рата нема?
Посета тог што себе назива Генерални секретар НАТО-а, а у ствари је «пи-ар» војне индустрије, није ништа друго него подршка украјинском руководству да настави рат, и само један од доказа да он неће скоро да се заврши. Украјина је потребна НАТО пакту само из разлога да увуку Русију у рат или да пробају да тргују са Русијом преко зараћених територија. Међутим, мало су погрешили, њохове стратегије су старе, а Русија је сада нова, јака држава, са руководством које, поред свих проблема, не само да им парира, него задаје дипломатске шамаре један за другим.
Тако да је моје мишљење да је његова посета само подршка руководству Украјине, јер су почели много да губе. Налазе се пред банкротом, народ живи све теже и теже, али њихову болесну мржњу према Донбасу и руском народу треба мало нахранити, па с времена на време долазе такви циркузанти да им дају подршку.
Порошенко је један обични ратни профитер. Ако им је Русија толики непријатељ, зашто не прекине извоз својих бомбона за Русију??? Наравно да неће и до задњег ће то да ради. Ако је Русија толики непријатељ, зашто користе руски гас??? Ако је Русија толики непријатељ, зашто пуне буџет и своје џепове од транзита руског гаса – могу да заврну славине и кажу: да ви сте наши непријатељи и ми нећемо дозволити да Русија зарађује на гасу који пролази кроз нашу земљу.
Не, то су само обмане за јавност – није њима Русија непријатељ, него се ствара тај привид. Непријатељ Украјине седи у Врховној Ради.
Затим Потрошенка, који изјављује да, не само да ће уништити народ на Донбасу, већ ће и узети Крим, и довести руску војску до пораза у Москви! Многи кажу – ма он је болестан човек.
Не, он није болестан човек, него је просто марионета која мора да прича оно што му сервирају газде које су га довеле на власт, тако да све и да хоће, он не сме да одбије размештање америчког оружја на граници са Русијом.
Такође, немачка војна индустрија бележи огроман раст потражње оружја, посебно тенкова, од земаља које се граниче са Русијом, јер Немачка те земље држи у тензији. Као главна чланица НАТО пакта и, поред Америке и Енглеске, један од највећих трговаца оружјем, она кроз медије које контролише уноси немир у обичне људе који верују телевизији, а затим је лако властима тих земаља да објасне свом народу куповину оружја и увођење НАТО стандарда у своју армију.
* Хвала Вам
на разговору, Дејане. Рећи ћу опште мишљење наших читалаца: чекамо на
страницама Репортера извештаје о деловању Ваше јединице.
Дугујемо Вам
огромну захвалност што сте, поред Ваше заузетости, нашли времена за
сусрет са нашом редакцијом. Никада немамо довољно времена за разговор,
Ваш дан је заказан у минут, а сада, када имате нове обавезе и задатке,
то се посебно осетило. Али надам се да ћемо се ускоро видети на
представљању руског издања Ваше књиге „Кад мртви проговоре“ у
Међурегионалном Друштву пријатеља генерала Младића и у Кубанском
Братству Свети благоверни велики кнез Александар Невски.
Што се тиче графика мојих обавеза, он је од јутра до сутра. Ево вам примера – пре два дана ми је био рођендан. Провео сам га радно и тек у девет сам отишао да одспавам и то преморен. Лакше је бити војник на првој линији, него обављати ову дужност, али неко мора, и за мене је велика част што сам изабран и надам се, у ствари уверен сам да ћу је обавити како треба.
За вас увек мора да се нађе времена, јер сте својим извештајима из Новорусије и ширењем истине заслужили да будете испоштовани увек. Тако да бих искористио ову прилику да се захвалим свима у редакцији ФБРепортера, како у Русији тако и Србији на Косову, јер нису подлегли притисцима да се не износи истина одавде.
Што се тиче сусрета и промоције књиге на руском, то је неизвесно кад ће бити. Од обавеза не успевам да се позабавим тиме, међутим, колико сам до сада сазнао, тешко је превести јер је потребан «художествени» (уметнички, стручни, прим. прев.) а не технички превод, а то је јако тешко, и за моју ситуацију сада, нажалост, превише скупо.
Међутим кад год да се деси, биће ми част да будем гост Вашег удружења, јер је то удружење које се бори за истину о нашем великом генералу Ратку Младићу.
* Још једном,
примите честитке од СРБског ФБРепортера и пренесите речи најсрдачније
подршке Вашим борцима. Желимо вам мирно небо над Донбасом!
Разговор водила Наталија Пичурина,
СРБски ФБРепортер, 28.9.2015.
СРБски ФБРепортер, 28.9.2015.
Извор: ФБ Репортер :: © 2014 - 2015 :: Молимо за навођење извора
Постави коментар
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.