Сребреница само дио једног општег рата који је на
другим тачкама имао исте такве злочине који су били потпуно посебни,
који су били специфични по бруталности.
 |
| Многи не желе да виде и другачију слику од наметнуте |
Увијек је проблем говорити о Сребреници.
Чини се да је генерал Радиновић дао правни оквир који је прилично
инспиративан – да можемо говорити о злочинима који су се непобитно
десили у јулу мјесецу ’95. године који су почињени према Бошњацима. Тај
злочин је био посебан. Посебан по томе што је ријеч о масовним убијањима
у једном релативно кратком времену, на једном релативно малом простору.
Али, као што рече пуковник Шкрбић, истина је и цијелина. Је ли то сва
истина дата о Сребреници? О томе желим да говорим, о осјетљивој теми
која увијек изазива негативне реакције, па чак и овдје у Београду. Ево
читао сам ваше Е-новине и Петра Луковића, плаћеника и лудака, који нашу
дебату назива „дебатом на коју су дошли кољачи“. Каже да смо ми кољачи којима смета Сребреница.
Ја заиста, ношен и том чињеницом,
покушавам бити дистанциран од било каквог багателисања, негирања онога
што јесте био злочин. Дакле, током тих девет или десет дана десио се
злочин. Али то није сав злочин у Сребреници.
Злочини су се дешавали у Сребреници од
почетка ’92. до ’95. Да ли је у тим злочинима убијено 1300 или 3100
припадника српског народа, и спаљено 12 или 19 села то је битна чињеница
за сваку жртву ако тај злочин није верифициран, није евидентиран, ако
се негира. Дакле, то је злочин који је некажњен и који се негира.
То је други додатак истине о Сребреници, да су тамо од ’92. до ’95. чињени страшни злочини према српском народу.
А злочин који се десио у јулу ’95. није пао сам са неба. Он је имао један предтекст и једну припрему. Али ни то није сва истина.
Хоћете ли да причамо о Сребреници као да
је Сребреница нешто што је дошло са друге планете и што је потпуно
одвојено од цјелокупног рата у Босни и Херцеговини? Али Сребреница је
рат за себе, јер је Сребреница само дио једног општег рата који је на
другим тачкама имао исте такве злочине који су били потпуно посебни,
који су били специфични по бруталности. Ја говорим о злочинима на
Озрену.
Озрен је подручје које је површином
приближно, тај дио Озрена то је, ја бих рекао једна трећина Озрена.
Озрен планина представља 2% Босне и Херцеговине. Замислите једну планину
која је потпуно насељена искључиво српским становништвом. Замислите
њену једну трећину на којој живи 42 хиљаде Срба, на којој имате готово
10 хиљада стамбених јединица, а од којих је 5 800 потпуно спаљено и
уништено. Ако имате стотине вјерских објеката сви су спаљени и уништени.
И замислите да те злочине чине припадници одреда Ел Муџахедин, неко ко
је дошао из Сирије, из Алжира, неко коме командује неки Абу Мали, неко
коме је безбедњак главни Ејман Авад, неко коме је Шејх ул Ислам или
главни духовни вођа Имад ал Мисри, и да они крену да уништавају једну
трећину Озрена, да најмање преко 300 људи буде брутално искасапљено, и
да то буде са најмање двије камере све снимљено, документовано. Када
данас гледате Хенинга и Фолија како им одсјецају главе на пјеску Сирије,
немојте да заборавите и ове главе које су одсјечене на Озрену. Тим
прије јер је Хашки трибунал то потврдио.
Хашки трибунал је, водећи два предмета о
том посебном злочину, осудио на затворску казну генерала Расима Делића,
команданта армије Босне и Херцеговине, Изетбеговићевог команданта, за
командну одговорност и доказао му 92 убијена лица, од којих су 66 Срби, а
28 Хрвати из Малина и Бикоша.
Али то није био једини предмет, дакле,
вођен је и предмет против његовог начелника Генералштаба, Енвера
Хаџи-Хасановића, и пуковника Амира Кубуре, који је командовао Седмом
муслиманском бригадом. И они су одговарали за двадесетак мртвих у
Подбрежју, за десетак мртвих у Музичкој школи, за 15 мртвих у Орашцу, за
четири мртва код Травника у Мехурићима и тако даље. И добили су
пресуду, пет година, па је то преиначено на три и по. Тај злочин је
потврђен, али нико никад из одреда Ел Муџахедин није одговарао. Оно што
овај злочин чини посебним јесте да се по први пут сусрећемо са бруталним
одсијецањем глава и војницима и цивилима, и то потврђују налази
вјештака.
Позваћу се на Сабиху Бркић Силајџић,
Бошњакињу, која је вјештачила 15 лешева пронађених у кампу Каменица. И
констатовала је да су сви лешеви без главе, да три леша немају по једну
руку, а да су сви они који имају и руке и ноге били везани танком жицом.
И то своје вјештачење доставила је Хашком трибуналу управо за ове
процесе о којима сам говорио. И то је посебан злочин.
Посебан је и по томе што је та јединица
одреда Ел Муџахедин из рата у Босни и Херцеговини изашла са 1774
војника. Имамо евиденцију из фебруара ’96. Знате гдје су се смјестили ти
војници? У српско село Бочиња, управо у центру Озрена, и у центру
подручја које се зове Криваја. Дакле, све приче о премјештању
становништва на Вогошћу – то је био мамац који је Изетбеговић давао
људима из Сребренице. И о томе говори Хакија Мехољић, први безбедњак
Сребренице. Он каже, Алија нас је питао шта мислите о томе да се
преселите у Вогошћу. Не, од почетка је постојао политички договор да се
преселе на Кривају и зато је операција која се водила у Сребреници звала
операција „Криваја 95“, иако у Сребреници нема никакве Криваје, иако
тамо никада Криваја није била, иако је Криваја ријека и подручје којем
је центар град Завидовићи, односно Возућа, у којој живе искључиво Срби.
Неко је тамо сједио у политичким
круговима и цртао мапе, планирао помјерање становништва, правио неке
визије и онда је ствар измакла контроли. То је у ствари измакло контроли
војсци Републике Српске и рецимо Бошњачкој армији, али није измакло
контроли ономе који је био креатор ових процеса. Дакле, да ли су актери
Сребреничког злочина, ма о ком злочину ми говорили од ’92. до ’95. или
оном у седмом мјесецу ’95. само Бошњаци и Срби? Јер имате још неких
актера који директно утичу на процесе, који договарају одређене акције и
покрећу их.
Да илуструјемо: баш сада 300 људи може
изаћи и заиста жељети мирне демонстрације овдје у Београду, и заиста ићи
са најбољом намјером. Креаторима је довољно да вам ставе петорицу људи
који знају шта хоће, а хоће да буде крви, хоће да буде нереда, хоће да
ви будете изманипулисани. Тако се десило и у Сребреници. Да ли је то
резултат договора Клинтон-Ширак, да ли је француска обавештајна служба
понијела највећи терет чињења да Сребреница буде крвава, да буде
егземплар, да буде злочин без преседана? Да ли је то десети диверзантски
одред или пук са француским легионарима странаца? Да ли су то
Шкорпиони? Да ли су то нека тамо лица која су се побринула да ствар мало
измакне контроли? И да се то сними камерама. Дакле, кад то измакне
контроли, ми то морамо снимити да се види да је измакло контроли и онда,
ево вам проблем, ево вам кривица, ево вам оптужба, и ево вам вјечна
стигма за читав један народ.
Зашто је то урађено? Да ли је сама
Сребреница у овој причи битна? Да ли је Сребреница центар свијета и да
ли се све то ради због Сребренице? Или је Сребреница само методолошки
постулат притиска на Србију, на српски народ, на Републику Српску? Да ли
је, уместо тога, циљ ове пресуде геополитика, промјена граница држава,
уништавање Републике Српске?
Наставите са читањем текста на Фонду стратешке културе (КЛИК)
Постави коментар
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.