Призрен је леп град и прија ти. Деца су ми долазила овде обавезно, унучићи и пасторци су били више у овој него код своје куће.
Пише: Јелена Петковић / Вести онлајн
Седели би овде, на овој тераси и причали до касно у ноћ, каже Светлана Чочановић Николић, педантна домаћица од 72 лета, која све у свом дому Поткаљаје држи - под конац.
Затекли смо је у покрету, између подрума, кухиње и собе, где спрема, чисти, дотерује, а брине и о цркви Свете недеље, задужбини Марка Мрњавчевића из 14. века.
У кући на спрат живи сама, јер другачије, за сада није могуће.
- За младе нема посла. Мој син је овде седео четири месеца. Пошто је он други повратник у породици, добили смо кола - пежо 301. Син је покушао да таксира, али нема посла. Нема посла ни за кога, а посебно нема за Србе - каже Светлана.
Власница је једног од најлепших погледа на пространу призренску панораму.
Тај пејзаж боја, људи и аутентичне архитектуре, уоквирила је саксијама цвећа. Када се умори, седне у ћошак терасе, да, како каже, душа ужива:
- Поглед с овог места је најлепши. Фино је и ноћу да се седи. Ма, када размислим, све имам лепо, а најважније, у покрету сам. Седнем једино када се заморим. Деца немају услова да се овде врате, а када умрем, нека раде са кућом шта хоће. Али, ја хоћу да ме сахране у Призрену, где сам рођена и где су ми гробови родитеља и дедова. Нећу да одем одавде никада. Само одем у Штрпце по пензију. Одем и вратим се.
Обновљено је више кућа, али се трајно настанило 12 породица. Светлана је једна од њих. За становнике овог дела некада царског града углавном нема дилеме да ли ће Срби једнога дана у већем броју да се врате у Призрен.
- Не. Срба неће бити као некада јер су многи продали своја имања. Ја нећу да продам, а ко хоће нека прода. Желим свима да се врате, да седе у својим кућама, да нас више има, у Призрену, најлепшем граду - неколико пута поновила је Светлана.
У новом-старом комшилуку није све идеално. Мучи је што месецима немају улично светло.
- Пред Нову годину је нестала струја, и даље је таква ситуација. На жалост, они који треба да имају, немају слуха за тај наш проблем, закључује наша саговорница.
 |
| Одмор за душу и тело: Светлана Чочановић Николић / Фото: А. Чукић |
Пише: Јелена Петковић / Вести онлајн
Седели би овде, на овој тераси и причали до касно у ноћ, каже Светлана Чочановић Николић, педантна домаћица од 72 лета, која све у свом дому Поткаљаје држи - под конац.
Затекли смо је у покрету, између подрума, кухиње и собе, где спрема, чисти, дотерује, а брине и о цркви Свете недеље, задужбини Марка Мрњавчевића из 14. века.
У кући на спрат живи сама, јер другачије, за сада није могуће.
- За младе нема посла. Мој син је овде седео четири месеца. Пошто је он други повратник у породици, добили смо кола - пежо 301. Син је покушао да таксира, али нема посла. Нема посла ни за кога, а посебно нема за Србе - каже Светлана.
Власница је једног од најлепших погледа на пространу призренску панораму.
Тај пејзаж боја, људи и аутентичне архитектуре, уоквирила је саксијама цвећа. Када се умори, седне у ћошак терасе, да, како каже, душа ужива:
- Поглед с овог места је најлепши. Фино је и ноћу да се седи. Ма, када размислим, све имам лепо, а најважније, у покрету сам. Седнем једино када се заморим. Деца немају услова да се овде врате, а када умрем, нека раде са кућом шта хоће. Али, ја хоћу да ме сахране у Призрену, где сам рођена и где су ми гробови родитеља и дедова. Нећу да одем одавде никада. Само одем у Штрпце по пензију. Одем и вратим се.
Добро док је паприке и парадајза
- Пензија ми је око 18.000 динара (150 евра). Најтеже ми је за лекове, јер то све морам да купујем. А за храну се снађемо. Ево сада је лето, па је на трпези паприка, парадајз...
Обновљено је више кућа, али се трајно настанило 12 породица. Светлана је једна од њих. За становнике овог дела некада царског града углавном нема дилеме да ли ће Срби једнога дана у већем броју да се врате у Призрен.
- Не. Срба неће бити као некада јер су многи продали своја имања. Ја нећу да продам, а ко хоће нека прода. Желим свима да се врате, да седе у својим кућама, да нас више има, у Призрену, најлепшем граду - неколико пута поновила је Светлана.
У новом-старом комшилуку није све идеално. Мучи је што месецима немају улично светло.
- Пред Нову годину је нестала струја, и даље је таква ситуација. На жалост, они који треба да имају, немају слуха за тај наш проблем, закључује наша саговорница.
Живела у бази немачког Кфора
Светланина кућа спаљена је два пута, први пут 1999. а онда 2004. На темељима старе нова је саграђена 2013, а она се уселила годину дана касније.
- Од 2004. живела сам у бази немачког Кфора, а после је дошао син да ме одведе у Штрпце. Поновно усељење је било некако симболично. Уселила сам се 12. марта 2014, иако није било довршено, нисам више могла у мотелу - каже Светлана.
Извор: Вести :: © 2014 - 2015 :: Молимо за навођење извора
Постави коментар
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.