Полић Миланко: Чича Томина колиба

---

Томислав Николић је један од политичара у Србији са најдужим стажом активног политичког деловања од (скоро) четврт века. 

 

Успео је на самом крају своје дуге каријерe да своју политичку амбицију преточи у реалну снагу власти и то путем „политичке воље грађана“, избором на функцју Председника Републике Србије на задњим изборима. Томислав Николић је, поред података из званичне биографије, и човек са (тренутно) највише надимака у земљи Србији: Тома Гробар, Тома Диплома, Тома Неверни, Тома Стиропор, Тома Ракијџија, Тома Без Земље, Тома Драгичин и сл. 

Чича Томина колиба је роман америчке књижевнице Хариет Бексер-Стов. Роман је био прави бестселер у Америци, а продан је у више од милион примерака. Америчка књижевница је својим романом поларизовала аболиционистичку и анти-аболиционистичку дебату, те подстакла суграђане да размишљају о ропству и његовом месту у друштвеној стварности Америке.

Какве то све има везе са Србијом и Томом Николићем?

Има у том смислу, што је друштвена збиља Србије данас таква да је цео српски народ у једној врсти “аболиционистичке дебате”, укидања права на сувереност и слободу личности, права припадности одређеном етносу (српском, нарочито) и анационалној искључивости по питању “слободе избора” одређених вредносних критеријума етичке и  културолошке припадности. 

Србија се нешто сама, а нешто и против своје воље, нашла у позицији “тамнице народа”, вазалног односа према савременим модерним тамничарима и такозваним глобалистичким зверима: ЕУ, Америке и НАТО, господарима свега онога што у Србији још дише и креће се. 

Председник државе је парадигма “покорности” те и такве Србије, Србије без идентитета, прошлости и садашњости, без будућности, којој је од свих атрибута остало још једино њено име (а, ни тог имена не би било да се, својевремено, она о томе питала, а не Црна Гора, на свом референдуму о отцепљењу).

Цела Србија је “Чича Томина колиба” у којој српски народ заузима “предсобље” и „шпајз“, а њен Председник најбоље одаје: „главну собу“, „дневни боравак“, „собу за госте“, па, чак, и „билијар салу“. И не само то, већ се Председник Србије досетио (све уз сагласност ЕУ господара) да своју колибу прошири и реновира у трајно здање под називом „зграда Председништва Србије“, а да „намену објекта“ промени (у складу са „употребном дозволом ЕУ“) у „Фондација Драгице Николић“.

 У таквој констелацији снага, може се рећи да је "Томина колиба“ постала  "привилегован и луксузан  објекат", са јаким потпорним ЕУ стубовима, где је господар властан да оног ко не поштује кућни ред, без превише расправе, избаци напоље  и више му не дозволи повратак натраг. 

Шта то Тому Николића одваја од  других политичара у Србији и по чему је „спецификум“ његовог  понашања тако интересантан?

Прво, Тома је одрастао у сиромашној породици и као многа друга деца, која су расла у немаштини, у њој није видео трагику своје судбине, већ изазов и инспирацију. Ишао је Тома кроз живот ударнички, крчио себи пут (као и многи други), како је знао и умео. Својим радом и вредноћом постепено је стицао „заложно право“ над јасном перспективом своје „светле будућности“и болним  сазнањем истине о суровој садашњости.

Једна блистава и без мрље каријера пратила га је све до 2008.г., а онда се десило нешто, што нико у Србији није очекивао: Тома Николић одлучио је да „погази“ све оно што је годинама и деценијама кроз своју каријеру стварао и да окрене, како то наш народ каже: "ћурак наопако".

"Продао се" трулом и бешчасном западу за шаку сребрењака,
 а да, притом, није пружио неки иоле озбиљнији отпор искушењима савременог (ЕУ) Мефистофела. "Продао је" своју лепу и чисту српску душу ЕУ ђаволу у замену за мало „лажног сјаја запада“, непроживљеног и „неодживљеног“ живота његове стварности.

И ту је све кренуло наопако. Психологија као наука је већ давно објаснила шта се у човековој психи дешава кад  неко „из опанака ускочи у лакиране ципеле“. Тако је Тома, уз мало ЕУ сребрењака и  лажних комплимената, постао роб своје сујете, незајажљиви и похлепни властодржац којем је једино у животу важно „још“ и „само још“. 

Болест похлепе се као зараза проширила на целу његову породицу, и још једном (по ко зна који пут), отелотворила нам у нашој стварности ликове јунака из романа чувених српских писаца: Јована С. Поповића, Бранислава Нушића, Радоја Домановића и других. Све то и не би било толико страшно да не траје већ прилично дуго и да се не обија о главу целом српском народу и сваком од нас појединачно.

Друго, Тома Николић је човек који није нимало наиван. Оно што тренутно ради Председник Србије може се дефинисати као „префињена игра“ лисца који обиграва око парчета напуштеног сира. За разлику од Вучића, Николић зна да му је време истекло и да је његов сат почео неповратно да откуцава уназад. Оно што би највише волео је да се одмах повуче са положаја Председника државе и ужива у стеченој (ничим заслуженој) мировини, ван арене сталног дневно-политичког трвења и политичких надмудривања.

Хтео би "Чича Тома" да напусти „брод који тоне“, ал’ не зна како то да направи, а да остане непримећен. Морао би да напусти своју „колибу“,а у тој „колиби“ је све оно што је његово и што је икад волео. Ту је створио све. Ту је његова Драгица. Ту је цео његов живот. Ту је заробљена његова душа. 

Заменио би радо Тома своју „колибу“ са црквом Покајницом коју гради у Бајчетини, али, Бог се , као што рече Воја Шешељ, не може поткупити. Душа не може пронаћи свој мир у трулежу „овоземаљског“, већ једини смисао може наћи у својој „колиби“, творевини нечастивог, купљеној даривањем и обавезивањем „у крви“. 

И то је тај проблем који има Председник Србије. Оно што је погубно за Тому је што он не може и нема где да оде. Зато чини смешне и јадне потезе како би опет преварио свој народ и спасио изгубљену душу, тако што представља непостојећу платформу о Косову, што (кобајаги) изражава забринутост због тога што Србија нема спремне своје тужиоце и судије за судове на Косову, што неће да иде на инаугурацију новог Председника Хрватске и сл. 

Тома хоће да створи „алиби“ за напуштање функције Председника, тако што би са те функције отишао као частан и моралан човек. Међутим, нема никог  око њега  ко би му објаснио да је то, у садашњим приликама, немогуће. Чак ни „способна“ Станислава Пак то није у стању да реализује (ни маркентишки ни реално). 

Тома као дрогирани боксер прибијен уз конопце, тражи излаз, а једино што може да га стрефи је нови ударац и дефинитивни нокаут од којег се више не може опоравити.  

Треће, не можемо, а да се не дотакнемо лажне дипломе Томислава Николића као једног, не само бешчасног и криминалног акта, него и акта који показује сву бласфемију Томиног лудила. Иако, и по Уставу и по закону, диплома неког факултета није услов за председничко место, Тома није одолео изазову да искористи прилику и постане (оно једино што му је још недостајало у биографији): академски грађанин државе Србије. 

И, уместо да спречи, само је још више допринео промоцији личних недостатака и мана своје превртљиве личности и карактера. Мањак самопоуздања и комплекса „ниже вредности“, закопан негде дубоко у оној тамној рупи тешког и  сиромашног детињства, експлодирао је тамо где се то и могло очекивати: на личном плану друштвеног статуса и друштвених привилегија.

И то је све, вредно помена, кад је у питању Томислав Николић. 

Једино место где „Чича Тома" може да буде још увек безбрижан је његова „колиба“. Зато ће грађани Србије то морати или да истрпе или да узму ствар у своје руке и реше проблем. Суд, тужилаштво и полицију треба натерати да раде свој посао. Да се поведе поступак и казни свако онај који је урадио кривично дело, па макар се он звао и Председник Србије. 

Ако се ја питам, целу „Томину колибу“ би требало изместити на неко сигурније и лепше место. Место где нема господара и робова. Место где Сунце увек излази, а никад не залази: на исток..

Пише: Полић Миланко