Вести:

недеља, 7. септембар 2014.

Сеобе Срба у бившу Украјину, Кијев

недеља, 7. септембар 2014. | КМ новине 0

Сеобу далматинских Срба 1758. године подстрекавао је и предводио епископ Симеон Кончаревић. Рођен је око 1690. годне у Карину од оца свештеника Јована и мајке Павлине. Замонашио се у манастиру Крупа, уочи Божића 1751. године.
...

Почеци борбе

У Симеоново време "католичка црква", на територији под млетачком влашћу, вршила је велики притисак на православне свештенике да се подвргну под власт тамошњих бискупа.
У пролеће 1728. године оштро се супротставља покушају нинског бискупа Андрије Балбија да изврши канонску визитацију српској цркви у Бенковцу. Због тога што је исуканом сабљом и уз подршку окупљеног народа забранио улаз Балбију, ухапшен је и утамничен.

 У помоћ власти, бискуп Балби, успева да истера православне монахе из опустелог турског утврђења у Карину, те да место њих, усели фрањевце који су наставили с прилагођавањем здања у религијске сврхе. Сукоби су се наставили и наредних година па Симеон Кончаревић уз помоћ сердара Михаила Павасовића организује сабор свештених лица и световњака на којем су новембра 1740. године донете следеће одлуке:

1)     Будући да су цркве подељене, православни свештеници нису потчињени нити зависе од латинских прелата.

2)     Православни, за разлику од римокатолика, исповедају да Дух Свети исходи не од Оца и Сина, већ само од Оца.

3)     Православни не зависе од римске цркве. Они признају своје претпостављене па нису обавезни да од бискупа примају патенте као акт потчињености.

4)     Чим је кажњен свештеник, затвара се и црква па је народ лишен свих црквених обреда.

5)     Са свим овим сагласни су игумани манастира: Драговића, Крупе, Св. Арханђела (Крка) и манастира изнад Имотског, који се налази на турској територији.

Одлуку сабора, властима у Венецији, предао је сердар Михаило Павасовић.


Наредне године Симеон Кончаревић проводи у прогонству, у личком селу Попина, која је била под аустријском влашћу. У периоду од 1746. до 1749. године, иако у прогонству, учествује и напорима скрадинских Срба да од Венеције добију дозволу за градњу нове православне цркве. Након више упућених молби Сенату, августа 1754. године, коначно је добијена дозвола, првенствено због чињенице да се све већи број незадовољних Срба православаца исељавао на аустријску и турску територију. 





Сеоба и живот у Русији

Октобра 1756. године, за провидура у Далмацији долази Алвазо Контарини који убрзо у затвор шаље Кончаревићовог ученика и следбеника, попа Лазара Вујиновића из Смоковића. Увидевши да се стање само погоршава, Кончаревић одлучује да се обрати за помоћ царској Русији док истовремено његов син Игњатије и тек ослобођени Вујиновић пропагирају по селима сеобу у Русију. Кончаревић је своје циљеве јасно изнео наглашавајући да иду да траже место где ће слободно исповедати веру када им то није омогућено на територији Млетачке републике. Ипак, приче о моћној и пространој Русији, пуној изобиља нису наишле на већи одјек међу становништвом упркос верској нетолеранцији и сиромаштву. Према архивској грађи, могуће је идентификовати 57 особа које су кренуле у сеобу. Међутим, карловачки митрополит Павле Ненадовић наводи да се том приликом одселило и 500 Срба из Црне Горе док Лазар Вујиновић помиње и 400 Срба из турских крајева који су с Кончаревићем кренули пут Русије.

Сеоба је кренула из Попине у Лици, у две мање групе, на Илиндан 02. августа 1758. године, да би Кончаревић стигао у Кијев у октобру месецу исте године.

 Његов циљ је био да допре до царице Елизабете и да је приволи да се заузме за његову борбу. Ипак, тамо их није дочекало “мед и млеко“. Наиме, одмах по доласку у “обећану земљу“, далматински досељеници су размештени у хусарске одреде и послати на ратиште. Забележено је да су Илија Сабљић и извесни поп Лука ратовали у Прусији.


  Стање је било толико лоше да су већ у зиму 1759. године Лазар Вујиновић и Игњатије Кончаревић хтели да се врате у Далмацију, али их је у томе спречио пуковник Јован Хорват. Он је, наиме, желео да нове српске досељенике искористи за јачање својих позиција. Истовремено, због неиспуњених очекивања, незадовољство се ширило и остало је забележено да је капетан Черневић са својих 5 војника успео да побегне, док су Никола Бисић и Лука Павић са још тројицом другова ухваћени и враћени на ратиште. Након преписке између Русије и Венеције, а нарочито након што је 03.08.1760. године Венеција у ноти упућеној Русији, обећала слободу исповедања вере свим православним поданицима, стекли су се услови да се Кончаревић с пратњом врати у Далмацију без обавезе враћања у Русију.

Ипак, обећање Венеције примљено је с резервом јер је у одсутности, Симеон Кончаревић проглашен за државног издајника и осуђен на 7 година замраченог затвора. 

Истовремено, за издајника је проглашен и Тривун Торбица из Плавна и осуђен на 3 године служења на галији за осуђенике, са оковима на ногама. Ова одлука јавно је прочитана у Сплиту, Бенковцу, Книну и Плавном почетком 1759. године.



Повратак и наставак борбе за слободу вероисповести
Коначно, Симеон Кончаревић је 21.07.1761. године, у пратњи сина Игњатија и његове жене, Лазара Вујиновића, Константина Јовановића и још неколико људи који су с њим и дошли из Далмације, кренуо из Москве за Беч и даље ка Далмацији. Први се, у родни Смоковић, вратио поп Лазар Вујиновић, октобра 1761. године.

Током боравка у Будиму, вршене се припреме и “испитивање терена“ за Кончаревићев повратак у Далмацију. Након што га је руски амбасадор у Аустрији, кнез Галицин, упозорио да нема његову заштиту, Кончаревић креће према граници Аустрије и Венеције. Потказан од стране поменутог Јовановића, Венеција спрема опсежну акцију хапшења “државног издајника“ и његових помагача. Маја 1762. године, када је Кончаревић дошао у Попину, близу границе са Венецијом, ухапшен је поп Лазар Вујиновић и заточен у задарском затвору.

У исто време, Кончаревић тајно посећује манастир Крупу, где га калуђери у мају 1762. године проглашавају за епископа, не желећи на тој функцији Грка јер није њихове народности. 

Ситуација око Кончаревића се компликује јер ужива статус руског штићеника, а постаје и опасност за саму Аустрију која га још мора и чувати од млетачких плаћеника. Тиме су могли бити нарушени “пријатељски односи“ Беча са Турском и Венецијом.

Кончаревић успева да мобилише стотињак породица са око 500 људи способних за оружје, са територије Грахова и Бјелајског Поља у циљу нових сеоба у Русију. Расположење у народу за нову сеобу расте и то не само у Далмацији већ и на простору под турском влашћу. Ради одржавања добрих политичких односа, Аустрија је помагала Турској и Венецији у спречавању организације сеобе. Како је сеоба онемогућена, Кончаревић одлучи да сам крене у Русију. Ипак, због болести и исцрпљености, дуже време се задржава у Радучу на лечењу.

У септембру 1762. године, под провидуром Пјетром Микиелом, започело је и суђење попу Лазару Вујиновићу. Поступак је завршен након годину дана осуђујућом пресудом на 10 непрекидних година затвора у строгом мраку. Међутим, упркос пресуди, Вујиновић је робијао у тим условима укупно 15 година јер је пуштен на слободу тек 1777. године. Казну је издржавао у Венецији.


  У Смоковић се вратио 1778. године, али му је забрањено да врши свештеничку службу. Док је тражио да му се дозволи вршење службе поново је стигла наредба да се ухапси због наводног организовања нове сеобе у Русију. Последњи документ о попу Лазару Вујиновићу је од 23.12.1778. године када је државни инквизитор Ђироламо Ђустинијан затражио од генералног провидура све информације о “случају“.

Током година које је његов ученик и верни следбеник, поп Лазар, провео у тамници, Кончаревић је безуспешно покушавао да преокрене ситуацију. Као једини начин да се одужи њему и напаћеном народу, написао је “Љетопис грађанских и црквених догађаја“ који према Никодиму Милашу, има 368 страница. У њему су описани догађаји у млетачкој Далмацији до 1754. године. Рукопис би требао да се налази у Москви, где га је 1957. године читао Сергије Тројицки и понудио га Библиотеци српске Патријаршији на препис. Међутим, ништа није учињено по том питању.

Симеон Кончаревић се упокојио 26.08.1769. године у Кијеву и сахрањен је у тамошњим петропавловском манастиру.


ИЗВОР: “ВЕНЕЦИЈА И СРБИ У ДАЛМАЦИЈИ У 18. ВЕКУ“, Марко Јачов, Епархија далматинска, 1987. Приредио сарадник портала "Порекло.рс" Александар Маринковић


Припремиле: КМ Новине

Постави коментар

Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.