Вести:

недеља, 10. август 2014.

Запад на погрешном путу

недеља, 10. август 2014. | КМ новине 0

У погледу дешавања у Украјини, влада и многи медији су са разборитости прешли на агитацију. Спектар мишљења је сужен на поглед снајперског обима.
...

Политика ескалације нема реалан циљ - и штети немачким интересима.

Дизелдорф. Сваки рат прати нека врста менталне мобилизације: ратна грозница. Чак и паметни људи нису имуни на контролисане нападе ове грознице. "Уз све ужасе, овај рат је опет велика и дивна ствар. То је искуство које вреди стећи", радовао се Макс Вебер 1914 године, када су у Европи погашена светла. Томас Ман је осетио "прочишћење, нову слободу, као и огромну наду".

Чак и када су хиљаде људи већ мртви лежали на белгијским бојиштима, ратна грозница се није смиривала. Пре тачно 100 година, 93 сликара, писца и научника су саставили "Позив у свет културе". Макс Лиеберман, Герхарт Хауптман, Макс Планк, Вилхелм Рентген и други, охрабривали су своје сународнике да се укључе у окрутности према свом ближњем: "Без немачког милитаризма, немачка култура би одавно била збрисана с лица земље. Немачке оружане снаге и немачки народ су једно. Та свест чини 70 милиона Немаца браћом, без обзира на образовање, статус или партију."

Прекидамо сопствени ток мисли: "Историја се не понавља!" Али, можемо ли бити сигурни у то ових дана? Имајући у виду ратних дешавања на Криму и источној Украјини, шефови држава и влада на Западу одједном немају више питања и све одговоре. Конгрес САД је отворено разматрао наоружавање Украјине. Бивши саветник за безбедност Збигњев Бжежински препоручује наоружавање тамошњих грађана и борбу за сваку кућу и уличне борбе. Немачка канцеларка је, по навици, много мање јасна, али не мање злокобна: "Ми смо спремни да предузмемо оштре мере."

Немачко новинарство се за само неколико недеља пребацило са разборитости на агитацију. Спектар мишљења је сужен на поглед снајперског обима
.


 
Фотографија: Габор Штајннгарт је издавач водећег немачког финансијског листа "Ханделсблат".

Новине за које смо мислили да се састоје од мисли и идеја сада марширају барабар са политичарима, у њиховим позивима на санкције против руског председника Путина. Чак и наслови одају агресивну напетост карактеристичну за хулигане када дају "подршку" својим тимовима.

"Тагесшпигел": "Доста приче!" "Франкфуртер алгемајне цајтунг" : "Покажите снагу". "Зидојче цајтунг": Сад или никад". "Шпигел позива: "Доста с кукавичлуком": "Путинова мрежа лажи, пропаганде и обмана је разоткривена. И олупина МХ 17 је резултат крахиране дипломатије."

Западна политика и немачки медији се слажу.

Сваки рефлексивни низ оптужби резултира истим исходом: зачас се оптужбе и контраоптужбе толико сплету да чињенице постају скоро сасвим скривене.

Ко је кога први преварио ?

Да ли је све почело са руском инвазијом Крима или је Запад први произвео дестабилизацију Украјине ? Да ли Русија жели да се прошири на запад или НАТО на исток ? Или се можда две светске силе сретоше код истих врата усред ноћи, вођене веома сличним намерама према немоћном трећем, који за насталу каљужу сада плаћа првим фазама грађанског рата ?

Ако у овом тренутку још увек чекате на одговор ко је крив, можда је најбоље да престанете да читате. Нећете пропустити ништа. Ми не покушавамо да обелоданимо скривену истину. Ми не знамо како је почело. Ми не знамо како ће се завршити. А овде смо, усред свега. Бар Петер Слотердијк има неколико речи утехе за нас: "Живети у свету значи живети у неизвесности."

Наш циљ је да обришемо нешто пене са запењених уста што дебатују, да украдемо речи из уста како подбуњивача тако и подбуњених, и уместо њих тамо ставимо нове речи. Једна реч, у последње време расходована, јесте ова: реализам.




  Политика ескалације показује да је Европа потпуно промашила реалан циљ. У САД је у питању друга ствар, тамо су претње и позирање просто део изборних припрема. Када Хилари Клинтон пореди Путина са Хитлером, она то чини само зато да привуче гласове републиканаца, односно људи који немају пасош. За многе од њих, Хитлер је једини странац којег знају, због чега је "Адолф Путин" веома добродошла фикција и предизборна сличица. У том смислу, Клинтонова и Обама имају реалан циљ: да привуку људе, да победе на изборима, да освоје још једно председништво за демократе.

Ангела Меркел се тешко може позвати на ове олакшавајуће околности. Географија тера сваког немачког канцелара да буде мало озбиљнији. Као суседи Русије, као део европске заједнице и везана истом судбином, као прималац енергије и добављача овога и онога, ми, Немци, очигледно је, имамо виталније потребе стабилности и комуникације. Ми не можемо себи приуштити да Русију гледамо очима америчке Чајанке ( Tea Party, фракција америчких конзервативаца - прим. прев.).

Свака грешка започиње грешком у мишљењу. А ми правимо грешку ако верујемо да само друга страна профитира из наших економских односа и, тиме, да ће само она трпети када тај однос престане. Ако су економске везе одржаване на обострану корист, онда ће њихов прекид довести до обостраног губитка. У овом случају, казна и самокажњавање су иста ствар .

Чак је и идеја да ће економски притисак и политичка изолација бацити Русију на колена недовољно промишљенаа. Чак и ако бисмо с њом успели, зар је то неко добро - Русија на коленима ? Како можете желети да живите заједно у европској кући са пониженим људима чије се изабрано руководство третира као парија и грађанима које ћете можда морати да испомажете ове зиме.

Наравно, тренутна ситуација захтева чврст став, али више од свега чврст став према себи. Немци нису ни желели ни изазвали ове реалности, али су то сада наше реалности. Само замислите шта је све Вили Брант морао да слуша када га је његова судбина, као градоначелника Берлина, поставила у сенку Зида. Које санкције и какве казне су му сугерисане. Али је одлучио да се одрекне овакве светковине беса. Он никада није притегнуо завртањ одмазде.

Када му је додељена Нобелова награда за мир расветлио је шта се дешавало око њега оних исцрпљујућих дана када је зид подигнут: "Постоји још један аспект - импотенције прикривене вербализмом: заузимање става о законитим мерама које се не могу остварити и планирање контрамера за непредвиђене ситуације, увек различитих од оних које су при руци. У критичним временима смо препуштени сопственим средствима; вербалисти немају шта да понуде."

Вербалисти су се вратили, а седиште им је у Вашингтону. Али нас нико не тера да се клањамо њиховим наређењима. Следити њихово вођство - чак и ако се то чини калкулантски и донекле невољно, као у случају Меркелове - не штити немачки народ, већ може јако да га угрози. Ова чињеница остаје чињеница чак и ако Американци нису, већ Руси, ти који су одговорни за почетну штету на Криму и у источној Украјини.

У много тежој ситуацији, Вили Брант је некада одлучио сасвим другачије него Меркелова данас. Како је рекао у својим сећањима, пробудио се у јутарњим сатима 13. августа, 1961 године, "будан и истовремено обамро". Зауставио се на путу, преко, у Хановеру, када је примио извештаје из Берлина о радовима на великом зиду који ће поделити град. Била је недеља ујутро, а понижење, понижење какво тешко може бити веће за тренутног градоначелника.

Совјети су га ставили пред свршен чин. Американци га нису обавестили, иако су вероватно добили неке информације од Москве. Брант се сећа како је у њему растао "немоћни бес". Али шта је урадио? Он је зауздао осећај импотенције и исказао свој велики таленат реалног политичара, који ће га обуздавати као канцелара, али, на крају, и донети Нобелову награду за мир.

Уз савете Егона Бара, прихватио је нову ситуацију, знајући да никакав бес остатка света неће срушити тај зид за неко време. Он је чак наредио западноберлинској полицији да користи палице и водене топове против демонстраната, како катастрофа поделе не би прерасла у много већу ратну катастрофу. Он се борио за парадокс који је Бар касније овако дефинисао: "Признали смо статус кво да бисмо га променили."

И успели су. Брант и Бар су од специфичних интереса становништва Западног Берлина за које су сада одговорни (од
јуна 1962. па надаље ово је укључивало и аутора) начинили меру своје политике.


У Бону су испреговарали Берлинску субвенцију - осам одсто од плата и прихода ослобођених пореза. Народним језиком, то се звало "награда за страх". Такође су, две године пошто је зид подигнут, са Источним Берлином испословали уговор о путним дозволама којима је зид постао пропустан. Између Божића 1963 и Нове 1964 године, 700 000 становника Берлина посетило је своје рођаке на истоку града. Свака суза радосница је убрзо постала глас за Бранта.

Гласачи су схватили да има неко ко жели да утиче на њихов свакодневни живот, а не само да пуни сутрашње наслове. У готово безизлазној ситуацији, овај човек СПД-а се борио за западне вредности - у овом случају вредности слободе кретања - без показивања рогова, без санкција, без претњи насиљем. Елита у Вашингтону је зачула речи које се никада раније нису чуле у политици: саосећање, промена путем приближавања, дијалог, усаглашавање интереса. И то усред хладног рата, када се подразумевало да ће се светске силе међусобно нападати - отровно, када су у сценарију били само претње и протести, ултиматуми, морске блокаде, вођење репрезентативних ратова - све чиме се води Хладни рат.

Немачка спољна политика је тежила за помирењем и - у почетку само спољна политика Берлина - не само да се чинила храбром, већ и веома чудном.

Американци - Кенеди, Џонсон, а затим Никсон - су следили Немце; започели су процес који је без премца у историји непријатељских нација. На крају, ту је био састанак у Хелсинкију, како би се поставила правила. Совјетском Савезу је гарантовано "немешање у његове унутрашње послове", што је партијског боса Леонида Брежњева испунило задовољством и учинило да крв Франца Јозефа Штрауса узавре. Заузврат, руководство Комунистичке партије из Москве је морало да гарантује Западу (а самим тим и свом грађанству) "поштовање људских права и основних слобода, укључујући слободу мисли, савести, вере и уверења".

На овај начин "немешање" је купљено преко "укључивања". Комунизам је добио вечну гаранцију за своју територију, али у оквиру чијих граница су универзална људска права изненада почела да врију. Јоаким Гаук се сећа: "Реч која је мојој генерацији дозволила да продужи била је Хелсинки."

Није касно за дуо Меркелова / Штајнмајер да искористи концепте и идеје оног времена. Бесмислено је само пратити стратешки безидејног Обаму. Свако може да види како он и Путин као у сну возе директно ка знаку "слепа улица".

"Тест за политику није то како нешто почиње, већ како се завршава", рече Хенри Кисинџер, такође добитник Нобелове награде за мир. После руске окупације Крима је изјавио да треба да желимо помирење, а не доминацију. Сатанизовање Путина није политика. То је алиби за недостатак политике. Кисинџер саветује кондензацију сукоба, односно њихово смањивање, онда сужавање , а затим дестилизацију у решење.

У овом тренутку (а одавно) Америка ради супротно. Сви сукоби се ескалирају. Напад једне терористичке групе по имену Ал Каида се претворио у глобалну кампању против ислама. Ирак је бомбардован на основу сумњивог оправдања. Онда се ратно ваздухопловство САД надвило над Авганистан и Пакистан. Однос према исламском свету комотно се може сматрати оштећеним.

Да је Запад судио тадашњој америчкој влади која је умарширала у Ирак без резолуције УН и без доказа о постојању "оружја за масовно уништење" по истим стандардима као што данас суди Путину, онда би Џорџу Бушу моментално био забрањен улазак у ЕУ. Стране инвестиције Ворена Бафета би требало да буду замрзнуте, увоз возила робних марки ГМ, Форд и Крајслер забрањен.

Америчка склоност вербалној, а затим и војној ескалацији, изолацији, демонизовању и нападању непријатеља није доказано ефикасна. Последња успешна велика војна акција САД је била искрцавање у Нормандији. Све остало - Кореја, Вијетнам, Ирак, и Авганистан - био је очигледан неуспех. Померање јединица НАТО-а према пољској граници и разматрање наоружавања Украјине је наставак ослањања на војна средства у недостатку дипломатије.

Ова политика ударања главом о зид - тачно тамо где је зид најдебљи - само вам задаје главобољу и ништа више од тога. А све имајући у виду да зид има огромна врата у односима Европе са Русијом. А кључ за ова врата је "мирење интереса".

Први корак је оно што је Брант звао "саосећање", односно способност да се свет види очима других. Ми треба да престанемо с оптуживањем 143 милиона Руса зато што на свет не гледају очима Џона Мекејна.

Оно што је потребно јесте помоћ у модернизацији земље, а не санкције које ће додатно повећати недостатак добара и оштетити међусобне односе. Економски односи су такође односи. Међународна сарадња је нека врста размене нежности међу народима, јер се сви после боље осећају.

Добро је познато да је Русија енергетска супер-сила и истовремено индустријска нација у успону. Политика помирења и заједничких интереса треба ту да нападне. Развојна помоћ у замену за територијалне гаранције; министар иностраних послова Франк-Валтер Штајнмајер је чак имао праве речи да то опише: партнерство у модернизацији. Он само треба да са њих стресе прашину и искористи их за израз жељеног. Русију треба интегрисати, а не изоловати. Мали кораци у том правцу су бољи од великих глупости искључиве политике.

Брант и Бар никада нису посегли за алатом економских санкција. Знали су зашто: нема забележених случајева да су се земље под санкцијама извиниле за своје понашање и постале заувек послушне. Напротив: колективних покрети почињу подршком санкционисанима, као што је случај данас у Русији. Тешко да је земља икад била јединственија и стајала иза свог председника него сада. Што вас наводи да помислите да су западни подбуњивачи на платном списку руске тајне службе.

Још један коментар о тону расправе. Анексија Крима јесте била у супротности са међународним правом. Подршка сепаратистима у источној Украјини такође се не поклапа са нашим представама о државном суверенитету. Границе држава су неповредиве.

Али свако чињење захтева контекст. А немачки контекст је да смо друштво на условној слободи, које не може деловати као да је кршење међународног права почело са догађајима на Криму.

Немачка је водила рат против свог источног суседа два пута у протеклих 100 година. Немачка душа, за коју тврдимо да је углавном на романтичној страни, показала је своју окрутну страну.

Наравно, ми, који дођосмо касније, можемо наставити са обзнанама беса на немилосрдног Путина и с позивањем на примену међународног права на и против њега, али, и како ствари стоје, овом бесу добро би дошло мало стидног руменила. Или, речима Вилија Бранта: "Полагање права на апсолутно угрожава човека."

Најзад, чак и људи који су подлегли ратној грозници 1914 године су то морали да схвате. По завршетку рата, покајник је упутио другачији позив, овај пут за разумевање међу народима: "Цивилизовани свет је постао ратни логор и бојно поље. Време је да велики талас љубави смени разарајући талас
мржње".

Берлин 1914.

  Требало би да покушамо да у 21. веку избегнемо посете бојииштима. Историја не мора да се понови. Можда можемо наћи пречицу.

Напомена преводиоца: Овај чланак сам изабрао зато што га је Др Пол Крејг Робертс апострофирао у јучерашњем чланку
http://www.kmnovine.com/2014/08/zapad-na-pogresnom-putu-10.html и, такође јуче а посебно, препоручио у The West Is On The Wrong Path -- Gabor Steingart, publisher, Handelsblatt - PaulCraigRoberts.org. И чињеница је да је раложан и добронамеран. Али, сматрам да је Немац Србину и Русу - Немац, био и остаће, што показују и протеклих четврт века и данашњица, не само косметска, већ и деловање Немачке у свим српским земљама. Уосталом: The Saker и Дагмар Хен: Немачка влада као саучесник делује самоиницијативно, а не као вазал САД | Магацин Стога је превођење и објављивање овакве "благородне" промишљености тек израз уверења да противника треба што боље упознати.



Аутор: Габор Штајнгарт
Извор: Essay in Englisch: The West on the wrong path - Kommentare - Meinung - Handelsblatt


  За  КМ Новине  превео Александар Јовановић

Постави коментар

Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.