Вести:

четвртак, 14. август 2014.

Клинтонове одлуке покренуле три садашње велике кризе

четвртак, 14. август 2014. | КМ новине 0

Осврт на кључне одлуке Клинтонове администрације, од пре петнаест година, чије нас последице итекако прате и данас.

... 
 
"Године 1936-те, изјавио сам да није Пакт Друштва народа у питању, већ међународни морал ... Повеља Уједињених нација изражава најплеменитије тежње човека: одрицање од силе у решавању спорова између држава; гарантовање људских права и основних слобода за све, без обзира на расу, пол, језик или веру; очување међународног мира и безбедности." - Хаиле Селасије (1892-1975), обраћање Уједињеним нацијама, 6. октобра, 1963.

"Лепота Глас-Стигеловог закона, изнад свега, била је у његовој једноставности: банке не би требало да се коцкају са новцем за који гарантује влада. То чак и шестогодишњак може да схвати ... " - Луиђи Зингалес (1963-), ("Народни капитализам" - A Capitalism for the People, 2014).

"Данас је Конгрес гласао за ажурирање правила која су регулисала финансијске услуге још од Велике депресије и заменио их системом за 21. век ... Овај историјски закон ће  боље омогућити америчким компанијама да се такмиче у новој економији." - Лоренс Самерс Х. (1954- ), секретар Трезора САД, 12. новембар 1999.

"Ми смо свесни да чланство у НАТО-у уједињеној Немачкој поставља компликована питања. За нас, међутим, једно је сигурно: НАТО се неће ширити на исток." - Ханс-Дитрих Геншер (1927-), немачки министар спољних послова, (10. фебруар, 1990, обећавајући Русији да се НАТО неће проширити на Источну Европу).

Чланство НАТО-а и проширење организације кроз време.

"Мислим да је ово почетак новог хладног рата. Мислим да ће Руси постепено реаговати веома неповољно и да ће то утицати на њихову политику. Мислим да је то трагична грешка. За ово није било никаквог разлога ... То толико показује неразумевање руске и совјетске историје. Наравно да ће бити лоше реакције из Русије, а потом ће [НАТО експандери] рећи да су увек говорили шта су Руси - али, то је само погрешно." - Џорџ Ф. Кенан, (1904-2005 ), амерички дипломата и специјалиста за Русију, (1998., пошто је Сенат САД изгласао проширивање НАТО-а на Пољску, Мађарску и Чешку Републику.)

Једна сјајна нова књига тврди да су телефони у Белој кући америчког председника Била Клинтона прислушкивани у реалном времену, у корист израелске владе премијера Бењамина Нетањахуа. Књига такође открива како је израелски премијер могао да искористи снимљене разговора америчког председника у Белој кући, у вези сексуалног скандала господина Клинтона из 1990., да на њега изврши притисак  да ослободи осуђеног израелског шпијуна, Џонатана Поларда, који је био ухапшен у 1985, због шпијунаже против САД. У ствари, израелске активности надзора у Сједињеним Америчким Државама можда јесу веома распрострањене.


Претпостављам да такве нелегалне активности и чињеница да амерички председник (и други чланови америчке администрације) могу бити стављени под електронски надзор - и тако можда уцењивани од стране државе - неће бити добро примљене код обичних Американаца - патриота, ако ово постане општепозната ствар. Претходно је откривено да је ЦИА, која ради у тандему са израелским Мосадом, незаконито и неуставно шпијунирала америчке сенаторе.

Ова открића нас такође могу подстаћи да бацимо поглед на друге кључне одлуке Клинтонове администрације, од пре петнаест година, јер нас последице таквих одлука итекако прате и данас.

Заиста, фитиљи три велике кризе и даље тињају а запаљени су за време Клинтонове администрације САД (1992-2000), посебно током Клинтоновог другог мандата (1996-2000). Људи су склони да забораве таква питања, да концентришу пажњу искључиво на актуелне догађаје. Међутим, често се дешава да је оно чега смо сведоци у садашњим временима - годинама припремано, дуго пошто су иницијатори напустили политичку сцену. Шта је администрација Џорџа Буша урадила и шта Барак Обама ради само је наставак политике коју је започела администрација Била Клинтона.

Које су то три кризе које се могу подвести под "иновације" Клинтонове администрације у касним 1990-им?


1.  Прво, ту је Клинтонов "Косовски преседан" за ратове из "хуманитарних" разлога.


Актуелна криза, с више ратова који се данас воде широм света, директно је кршење Повеље Уједињених нација и углавном потиче од тог преседана иницираног од Била Клинтона.

Преамбула свечано успоставља главни циљ УН Повеље из 1945., и каже: "Ми, народи Уједињених нација, решени смо да спасемо будуће генерације од пошасти рата ...", и да се у том циљу, "оружана сила(е) не може користити, осим када је у општем интересу ... "

Као тренутни генерални секретар Уједињених нација, господин Бан Ки-Мун је прошле године подсетио свет, у складу са Повељом УН, договореном од свих земаља чланица, да је: " ... употреба силе једино легална у самоодбрани [против оружаног напада] или са [формалним] одобрењем Савета безбедности УН."

То је оно што међународно право каже.

Поглавље VII Повеље Уједињених нација, заиста, званично забрањује било какав рат који не служи одржавању или обнављању међународног мира (члан 42), или ако није предузет у индивидуалној или колективној самоодбрани (члан 51). Не постоје изузеци за "превентивне ратове", такозване хуманитарне ратове, или било какав вид агресивног рата.

Међутим, у 1998 и 1999, демократска Клинтонова администрација је једнострано одлучила да уђе у рат на Косову у Југославији - без изричитог мандата Савета безбедности УН, и по први пут ослањајући се не на законитост, већ на ванправни произвољни аргумент политичког легитимитета, на "хуманитарне" мотиве у заштити "људских права".




Шта више, то је учињено и без резолуције америчког Конгреса, са јединим ослонцем на НАТО алијансу као инструмент војне интервенције. (У том случају, ваздушне војне операције НАТО-а.) Рат на Косову је описиван као "први рат за вредности", а отворио је Пандорину кутију ратова по сопственом избору, ван међународног правног оквира Повеље Уједињених нација.

Од косовског преседана и једностране хуманитарне интервенције,  агресивни рат је постао ствар политичке воље, а не строге законитости - сада земље које интервенишу користе различите верзије својих "националних интереса". Другим речима, свет се вратио у доба од пре 1945., пре стварања Уједињених нација, када су моћне земље могле да поведу рат кад год су сматрале да је у њиховом националном интересу.

Демисионирање Уједињених нација као правног оквира против рата знатно је убрзано одлуком Клинтонове администрације да заобиђе Повељу УН у корист Организације Северноатлантског пакта (НАТО). Свет је мање безбедан сада када су Уједињене нације фактички ван строја у својој главној мисији спречавања и заустављања ратова.


2.  Затим, ту је укидање Глас-Стигеловог закона 1999 године


У 1990 години, супер велике америчке банке су покренула кампању лобирања вредну 300 милиона долара, да се, још из Рузвелтовог доба, Глас-Стигелов закон укине. Тај важан закон из 1933. је спречавао америчке банке да се коцкају новцем који је осигуравала влада спајањем ризичних и неосигураних инвестиционих банака које осигуравају хартије од вредности и комерцијалних банака које узимају осигуране депозите.

Међутим, моћни банкари, неки од њих на важним позицијама унутар Клинтонове администрације, као што је био Роберт Рубин, секретар за финансије (1995-1999), а  претходно, од 1990. до 1992., копредседник велике инвестиционе банке Голдман Сакс, тврдили су да су се ствари промениле и да ограничења која намеће Глас - Стигелов закон у њиховим банкарским активностима ометају њихове капацитете у "иновацијама"  финансијских производа које могу да стварају и продају инвеститорима, не само у САД, већ широм света, тиме их спречавајући да буду конкурентни на међународном плану.




Клинтонова администрација се опирала одбацивању закона који је спречавао злоупотребе и предаторску банкарску праксу која је претходила Великој депресији. Међутим, после огромног притиска на Клинтонову администрацију, спољашњег и унутрашњег, председник Бил Клинтон је 12. новембра 1999. коначно потписао укидање Глас - Стигеловог закона, кроз предлог закона "Грам-Лич-Блајлијев закон", по именима председника сенатског Одбора за банкарство Фила Грама (реп.-Тексас), председника конгресног Комитета за банкарство Џемса Лича (реп.-Ајова), и конгресмена из Вирџиније Томаса Блајлија (реп.-Вирџинија).

Ово је омогућило комерцијалним банкама, инвестиционим банкама, фирмама за трговину хартијама од вредности и осигуравајућим друштвима да се консолидују, али без давања Комисији за хартије од вредности и размену (Security and Exchange Commission - SEC), или било којој другој финансијској регулаторној агенцији по том питању, овлашћења за регулисање великих инвестиционих банкарских холдинг компанија.

Законски навелико нерегулисане супер велике банке и велике осигуравајуће компаније су искористиле новостечену слободу да се укључе у преварантску инвестициону праксу, као што су то, гледајући историјски, често радиле, и како би од њих и требало да се очекује.

И стварно, наставиле су са стварањем нових производа, финансијских деривата, за које се испоставило да су веома токсични и који су постали важан узрок "subprime" финансијске кризе 2007-09.

Шта више, финансијска криза из 2007-2008 је резултирала губицима прихода и богатстава америчких породица израженим у билионма долара и субвенцијама у билионима долара за велике банке, што је опет уроковало масовни трансфер богатства и нашкодило америчкој економији у наредним годинама.


3. Треће, ту је опозивање Буша Првог и Бејкеровог обећања руском премијеру Горбачову да се НАТО неће ширити



Како горњи цитат немачког министра спољних послова Геншера показује, општеприхваћена чињеница је, да је после распада Варшавског пакта почетком 1990-их, и после поновног уједињења Немачке, у најмању руку имплицитно обећано да НАТО неће искористити ситуацију да војно окружи Русију ширењем по источној Европи. На пример, постоје извештаји да су се амерички државни секретар Џејмс Бејкер из администрације Џорџ Х. Буша и немачки министар спољних послова Геншер, после састанка 10. фебруара, 1990., сложили да не треба да буде било каквог ширења НАТО-а на исток.

Штавише, тако је разумео и Михаил Горбачов, тада совјетски председник, када је рекао да је дато обећање да се НАТО "колико за педаљ неће ширити даље, на исток".  И Џек Метлок, тадашњи амерички амбасадор у Москви, раније је потврдио да је Москва добила "јасну посвећеност" у том смислу. Стога је Горбачовљева грешка можда била у томе што је речи западних политичара узео здраво за готово, уместо да захтева формални уговор.



У сваком случају, неформални договор да се НАТО неће ширити обухватајући бивше савезнике Русије из Варшавског пакта, одржао се неколико година, односно, док председник Била Клинтон, 22. октобра 1996., није видео да у његову и корист предизборне кампање (1996) иде да обећа да ће проширити НАТО за Пољску, Мађарску и Чехословачку.

Другим речима, 1996 године, Клинтон је стопирао обећање свог претходника. Остало је историја, а НАТО се од тада трансформисао из одбрамбене војне алијансе у офанзивни војни савез под америчком контролом. Дошло је дотле да НАТО укључује не само Пољску, Мађарску и Чехословачку, већ и земље као што су Албанија, Бугарска, Хрватска, Летонија и Словенија, између осталих, и да на тај начин помера своју војну инфраструктуру на руске границе. Недавни покушаји да се Украјина увуче у НАТО су само наставак агресивне политике проширења НАТО-а и изоловања Русије, коју је иницирала администрација Била Клинтона касних 1990-их.

Под утицајем америчких неоконзервативаца, Клинтон је одбацио идеју о дивидендама мира које ће се наплатити после смањења војних трошкова због непостојања совјетске претње и краја хладног рата.

Закључак

Геополитички глобални хаос кроз који је свет пролазио почетком овог 21. века, разорна финансијска криза из 2008. која је наметнула тешке губитке толиким људима, и претеће оживљавање старог Хладног рата са Русијом, све то има узроке који се могу пратити уназад до кратковидих и катастрофалних одлука Клинтонове администрације из 1990-их.
Неуспешне потоње администрације, Џорџа Х. Буша и Барака Обаме, само су следиле пут отворен у Клинтоново време. То је нешто што ће будући историчари морати да пажљиво размотре приликом покушаја да схвате низ догађаја, низ који је створио данашњи, привидно тренутни, хаос у многим областима.


Аутор: Др Родриг Тремблеј
Извор: Bill Clinton’s “Neocon-inspired Decisions” Triggered Three Major Crises in our Times | Global Research
Превео: Александар Јовановић


 Припремиле: КМ Новине

Постави коментар

Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.